light-room-02

U potrazi za arhitekturom modernosti

Tema Četrnaeste međunarodne izložbe arhitekture – Bijenale u Veneciji su Osnove (Fundamentals), koju je ugledni holandski arhitekta i istraživač Rem Kolhas, umetnički direktor i kurator izložbe, dao kao polazište za ispitivanje elemenata arhitekture u arhitektonskom nasleđu prethodnih sto godina. Ovogodišnje obeležavanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata dalo je povod da se sagledaju kretanja moderne misli u svetskoj arhitekturi i društvu, koje se permanentano razvijaju u kontekstima formiranih iz novih društvenih okolnosti koje je iznedrila era nakon Rata.

Stoleće koje je započeto Velikim ratom trenutno je završeno mnoštvom i različitošću svetskih zbivanja, gde se nacionalno s početka veka suočava s globalnim a ideja modernosti biva podložna opštim uticajima današnjice. U obrazloženju umetničkog direktora, zemljama učesnicama je sugerisano da odgovore na problem brisanja nacionalnih obeležja u arhitekturi u korist prihvatanja jednog univerzalnog modernog jezika. Upravo ovaj stoletni period kroz istorijsku i društvenu heterotopiju u kontekstu Srbije zauzima posebno mesto.

Iako je za svaku godinu izabran po jedan izgrađeni objekat, oni ne predstavljaju vremenski kontinuum niti konstantu naše arhitekture, nego projekte koji su apsorbovali modernost vremena u kome su nastali. Vek koji je obeležio stalni razvoj univerzalne modernosti iznedrio je mnoštvo arhitektonskih mogućnosti (koncepcijskih, tipoloških, konstruktivnih) koji, za razliku od konteksta u kome su nastali, predstavljaju neminovnost stvaralačkog kontinuiteta.

Nastojeći da naprave adekvatan izbor, Zlatko Nikolić, Aleksandar Hrib, Marko Salapura, Igor Sladoljev i Jelena Radonjić primetili su da arhitektonsko stvaralaštvo nije ravna linija, već da je to niz ciklusâ, u kojima aspekti modernosti bivaju suočeni sa širim društvenim procesima. Težnja i traganje za novim stvaralačkim mogućnostima predstavljaju razvojni tok koji se u ovakvom vremenskom zbiru iščitava iz izloženog mnoštva projekata, jer kako ističe Renato Pođoli, osećanje modernosti povremeno skoro i ne postoji ili se ne uzdiže do nivoa jasne svesti, tj. ona samo posmrtno postaje realnost, ili bar retrospektivno.

S obzirom da prikaz objekata nije podrazumeavao hronološki pristup, njihova prezentacija čini kolaž koji vizuelno objedinjuje objekte na pet zidnih površina unutar centralnog prostora paviljona, grupisanih tako da se na svakoj zidnoj površini predstavlja po jedan od pet izabranih elemenata arhitekture: stub, zid, otvori, vertikalne komunikacije i krov. Formiranjem svojevrsne centralne sobe (riznice) i koristeći arhitektonske crteže (osnova, presek, izgled, aksonometrijski ili prespektivni prikaz) kao osnovni oblik komunikacije, na kojima su grafički naglašeni odgovarajući elementi sklopa, autori su objedinili sve odabrane arhitekture u jedinstven ozaren prostor u kome su izbrisane sve istorisjke granice, naglašavajući osnovne premise modernosti – traganje za inovativnišću i jednake mogućnosti razvoja.

Drugi polaritet izložbe čini dematerijalizovani prostor okolo – tama, u kojoj se prikazuje video materijal kao uhvaćen trenutak stvarnosti, predstavljajući nerealizovani projekat Muzeja Revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije hrvatskog arhitekte Vjenceslava Rihtera. Pozivajući se na Rihterove reči da je ideja ovog muzeja čuvanje istine o nama, autori su kroz višeslojnu instalaciju i intervenciju in situ pokazali suočavanje težnji ka modernosti i karakterologije našeg društva, ispitujući tako odnose društva i stvarnosti, istorije i sadašnjosti, odnosno nemogućnost trajanja ili trajanje istine o nama.

Osnove za razumevanje izloženih arhitekturâ prevazilaze sugestivno oštru liniju između svetla i tame, te navode na sagledavanje različitih istina o nama koje prožimaju njihovo postojanje u vremenu i prostoru, uprkos izvornoj težnji za brisanjem granica. Potreba traženja sopstvenog u mogućnostima univerzalnog najbolje se sagledava u vremenskom preseku, čime se objedinjuje mnoštvo aspekata arhitekture u širem kontekstu zajedničke prezentacije zamalja učesnika Venecijanske izložbe. Danas, namaću se pitanja: kakav će biti ishod novog stoleća, šta ćemo apsorbovati a šta baštiniti?

Tekst: Nebojša Antešević
Fotografije: Relja Ivanić
Faktografija
KomesarIvan Rašković, van.profesor
Kustosi i autoriZlatko Nikolić, Aleksandar Hrib, Marko Salapura, Igor Sladoljev, Jelena Radonjić
SaradniciSrđan Keča, Andrea Palašti
Stručni savetLjiljana Miletić Abramović, Igor Marić, Radivoje Dinulović, Milan Đurić, Vladimir Milenković, Miroslava Petrović Balubdžić, Borislav Petrović


38_MG_0747
52_MG_0980
Richter




Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (2)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja


  • sto da ne kazemo istinu
    30.06.2014

    Izvinjavam se, ali ovo je apsolutno otuzno shodno onome sto je vidjeno na i onako veoma jadnom bijenalu g. Rema. (Sva sreca pa je englesko-holandka prica ovim zavrsena zauvek).

    Ovaj, Srpski paviljon je obicna kolekcija ili omaz svim sitnim, trenutnim akterima u zemlji i samo mesanje dnevne, jadne, polu-arhitektonicne prakse sa veoma snaznim gradjevinama iz proslosti je pre svega samar inteligenciji. Ne vidim ni jedan opravdan razlog da se obavezno (odredjeni) profesori moraju naci predstavljeni iz godine u godinu, kad zaista je to prosecni nivo gradnje trenutno i nije vredno prikazivanja!

    Pored toga sto nacionalni paviljoni i onako nemaju spektakularnu vrednost jos od 2002. godine (jer su striktno politicki), ovaj put je dosegnut maksimum, a srpski paviljon je odabrao decicu koja ce lepo da predstave svoje profe da bude sto manje primetno!

    Nemam vise ni snage da se bavim ovim dnevnim temama… i onako su razni lobiji u pitanju i sitnoprofiterski efekti… nije ni vredno pomena uopste!

  • SpearHead
    01.07.2014

    A zašto ne bi bili kritični?

    Prvo, uloga nacionalnih paviljona na Venecijanskom BIjenalu arhitekture nije da bude spektakularna (estetska senzacija ili fizička manifestacija viška društvenog proizvoda) već da bude kritična, odnosno da sistematski preispituje aktuelno stanje (diskurs) arhitektonske teorije i prakse – bilo to stanje pozitivno ili ne.

    Drugo, kroz Srpki paviljon su zaista predstavljeni projekti koji su na direktniji način oslikali epohu u kojoj su nastali. Bolje od toga nemamo, a da se ponosimo time što imamo, pa makar to bio i “prosečni nivo gradnje”, to možemo. Sve je to samo pitanje stava. Možemo za promenu biti optimistični – ništa nas ne košta a puno vredi.

    Treće, konačno se na polju arhitekture dogodila smena generacija. “Dečica” su skup vrlo talentovanih, vrednih i posvećenih mladih ljudi koji imaju šta da kažu i ko je, za promenu, treba podržavati, podsticati i motivisati za dalji napredak.

    Četvrto, kada sve ovo “nije vredno pomena uopšte”, zašto ste uopšte i komentarisali članak? Kad već nešto pišete ovde, budite barem dosledni sebi jer, bili vi to svesni ili ne, ovaj portal ipak čita preko 20.000 arhitekata iz regije i one koje arhitektura aktivno zanima.