Savski trg - spomen obelezje

Trg kao spomenik

Javni prostor na čvorištu jakih saobraćajnica, u neposrednoj blizini Glavne železničke stanice u Beogradu, preuređen je u memorijalni trg posvećen žrtvama ratova devedesetih godina. Izveden je prema projektu mladih arhitekata Žarka Uzelca i Jelene Pančevac, odabranom na javnom konkursu iz 2006. godine, a realizovan u saradnji sa prof. Mihailom Timotijevićem (Arhitektonski fakultet u Beogradu) i Aleksandrom Bobićem (Šumarski fakutet).

Kompleksan projektantski zadatak zahtevao je višedimenzionalnost i višeznačnost prostora na relaciji memorijalno-utilitarno. Pored toga što markira niz ličnih tragedija, trg postiže visok nivo utilitarnosti, dostupnosti i sagledivosti, uklapajući se u postojeću urbanu matricu i svakodnevni život grada. Stvoren je frekventan i dinamičan prostor u okviru kojeg pešaci, putnici železnice i prolaznici svojim kretanjem i zadržavanjem postaju aktivni učesnici memorijala. Površina trga i spomenik postaju jedno.

Kreiran kombinovanjem repernih tačaka, jakih linearnih poteza i čistih površina, trg se zatvara prema susednom autobuskom i tramvajskom stajalištu, omogućujući pritom dostupnost za sve tipove korisnika. Projektanti su imali u vidu pešačke tokove, izražene zbog blizine železničke stanice i više stajališta javnog gradskog prevoza, te su jasno i logično usmerili kretanje pešaka.

Prostor je Nemanjinom ulicom razdeljen na dve nezavisne, ali vizuelno i projektantski povezane celine. Svaka od njih ima sopstveni simbolički karakter i upotrebnu vrednost, zadržavajući uprkos saobraćajnoj barijeri prostornu celovitost trga.

Savski trg donosi iskorak u pristupu uređenju javnih prostora Beograda u pogledu čistoće arhitektonskog jezika, pažnje usmerene na detalje i nesvakidašnjosti primenjenih materijala (beli beton, staklo, korten). Veštim uklapanjem više različitih arhitektonskih elemenata poput efekta vode, zelenila, različitih materijala i geometrija (ortoganalnih i cilindričnih formi), stvorena je dinamična i složena prostorna kompozicija koja istovremeno zadržava svedenost u izrazu i monumentalnost primerenu svom memorijalnom karakteru.

Plošan i nenametljiv, trg kreira pauzu u odnosu na buku i dinamičnost prometne gradske raskrsnice kojom je razdeljen i uslovljen, stavljajući pritom, bez obzira na složen fizički kontekst koji unapređuje, svoju memorijalnu svrhu u prvi plan. Njegov prostorni identitet biće upotpunjen kada se u sledećoj fazi isključi saobraćaj po njegovom istočnom obodu i trg zaista poveže sa glavnim pešačkim tokovima.

Priredili: Dragan Marković & Kosta Mijić
Faktografija
ObjekatSavski trg
MestoBeograd (Srbija)
ProgramMemorijalni trg
Godina2012.
AutoriŽarko Uzelac i Jelena Pančevac
SaradniciMihailo Timotijević i Aleksandar Bobić
FotografijaŽarko Uzelac


Savski trg - spomen obelezje
Savski trg




Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (2)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja


  • Propali arhitekta
    22.05.2013

    Trg je stalno smrdljiv od urina. Voda ne radi u fontani. Staklo je prljavo od smoga i retko ko ga čisti. Pločnici su vec počeli da se klackaju. Zelenilo je prepuno opučaka i đubreta. Zelenilo je sprženo. Klupe za sedenje su već oronule i pitanje koliko će trajati. Ograda je ižvrljana grafitima i očigledno ne postoji namera da se oni uklone. Ograda i dalje ostavlja trag na ruci kada se pipne. Invalidi ne mogu da se penju uz rampu jer nema rukohvata. Klupe su užarene i nema nikog da sedi.

    Možete ulepšanim tekstovima da lažete sebe, ali nas ne možete. Ovaj projekat je propast.

  • Schlosser
    23.01.2014

    U slučaju Savskog trga, samo je forma, odnosno pristup oblikovanju, nešto što se kod nas do sada nije radilo, a inspirisano je minimalističkim tendencijama. Samo iz tog razloga ga uopšte i vredi komentarisati kao pionirski pokušaj, jer napokon donosi nešto novo u našu sredini. Nažalost, to je i jedina vrednost ovog izvedenog projekta. Fundamentalna greška je načinjena upravo pokušajem integracije imaginarne “oaze mira i tišine” prema formi, u realnu dinamičnu i bučnu atmosferu neprestane saobraćajne vreve.

    Pozicije tih “oaza” koje su izdignute i nesagledive sa trotoara, samo još više potvrđuju da je rešenje van konteksta sredine, odnosno da ovakva forma i simbolizam nisu u skladu sa okruženjem i direktni su kontrapunkt okruženju. Jedino se možda korten čelik i lomljeni kamen u trakama može povezati sa železnicom, ali oped prema oblikovanju. Funkcionalno, prostor se ne identifikuje sa ničim iz okruženja. Takav tretman trga, koji zanemaruje “genius loci” i korisnike, gotovo je uvek osuđen na propast.

    Da ne bude zabune, ovo rešenje bi se možda sjajno uklopilo u neko mirnije okruženje, na kakvom reprezentativnom trgu, ali ovde gde je sada, to definitivno nije uspelo.