Srpski paviljon, Bijenale arhitekture u Veneciji 2014

Razgovor sa autorima srpskog paviljona na Venecijanskom bijenalu

Na XIV Bijenalu arhitekture u Veneciji paviljon Srbije predstavljen je projektom 14—14 autorskog tima: Zlatko Nikolić, Aleksandar Hrib, Marko Salapura, Igor Sladoljev, Jelena Radonjić u saradnji sa Srđanom Kečom i Andreom Palašti. Pod vođstvom umetničkog direktora, holandskog arhitekte Rema Koolhaasa, zemlje učesnici bile su pozvane da svaka na svoj način odgovore na problem brisanja nacionalnih obeležja u arhitekturi u korist prihvatanja jednog univerzalnog modernog jezika.

Razgovarali smo sa autorima o njihovom pristupu zadatoj temi i načinu na koji je obrađena, značenju i značaju odabranih projekata koji su u paviljonu prikazani, i pokušali da dokučimo da li je njihov projekat arhitektura, postavka izložbe, scenografija ili nešto sasvim drugo.

Počnimo od stava – koji je vaš odgovor na temu Bijenala i kako gradite odnos prema Koolhaasovoj postavci te teme?

Marko: Tema Fundamentals svodi arhitektonsku produkciju na elemente, na ono od čega je sagrađena svaka zgrada. Instalacija 14-14 jednim delom odgovora na tu temu, ali uz to postoji i deo koji se može posmatrati kao nešto što izgleda namerno nije spomenuto u temi a prati arhitekturu.

Aleksandar: U vremenskom periodu od 1914. do 2014. smo prepoznali broj 101 i odlučili smo da na temu odgovorimo predstavljanjem sto i jednog projekta arhitektonske produkcije u Srbiji. Taj jedan više od sto smo uzeli kao okosnicu projekta. Unutar centralnog dela paviljona smo prikazali sto projekata, a taj jedan izdvojeni se nalazi u prostoriji okolo centralne. Izdvojeni projekat je Rihterov Muzej revolucije na Novom Beogradu.

light room 01


Kako ta dva odgovora na temu funkcionišu međusobno?

Marko: Oni su potrebni jedan drugom, jer svesti arhitekturu samo na pojedinačne elemente, kao što Rem Koolhaas u raspisu kaže, otvara prostor za ignorisanje stanja u kome se svi ti elementi nastaju i u kome se biraju. Te zgrade nastaju u nekom kontekstu. Svesti arhitekturu samo na tih dvadesetak pojmova-elemenata ostavlja upražnjeno polje za dodatnu špekulaciju o temi, što je zapravo namerno napravljena rupa. To je prostor u kome se očekuje iskorak.

Zlatko: S  obzirom da je crtež medij komunikacije među arhitektama, ideja je bila da upravo crtež koristimo u predstavljanju sadržaja. Crteži sto arhitektonskih objekata čine svojevrsno mnoštvo, koje stoji u kontrastu u odnosu na stoprvi projekat koji je izabran da se prikaže kroz drugi medij – film. Kako je priroda stvari koje se prikazuju različita, tako su i prostori njihovog prikazivanja morali biti različiti – crtežima je odgovarao svetao prostor, a filmu taman. Ovi dualiteti su usvojeni jos u prvom našem promišljanju na temu raspisanog konkursa, i ostali su ključ za objašnjenje i prostornog i sadržajnog smisla paviljona.  

light room 10
dark room 05


Na osnovu čega ste pravili selekciju objekata koje ćete prikazati?

Zlatko: Prva naša težnja je bila prikazati mnoštvo, raznolikost. Nama je bilo važno da postoji hronološki kontinuitet i zato za svaku godinu imamo po jedan objekat. Teško je bilo zaključiti da li su projekti neke navedene godine projektovani, građeni, ili otvoreni-useljeni i to nam je ostavilo prostora da balansiramo objekte i po važnosti i po godinama.

Tokom rada na pravljenju kolaža od crteža izabranih objekata, shvatili smo da nam zapravo hronologija nije potrebna u krajnjem grafičkom iskazu, jer se mnoštvo na zidu bolje čita ako nje nema. Tako je ostvarena mogućnost da se svedena fasada modernističke zgrade nađe odmah pored stilske fasade zgrade iz međuratnog perioda. Ovakva krajnja slika vernije prikazuje celokupni kontekst naše građene sredine.

S obzirom na subjektivnost u odabiru jednog projekta koji će biti izveden, hteli smo da za preostalih sto težimo objektivnoj opravdanosti izbora, da to budu objekti koji istorijski nešto znače. Ideja je bila da imamo neku nagradu kao kriterijum, poput nagrade Salona arhitekture ili Borbine nagrade, međutim nijedna od tih nagrada nije postojala kroz čitav obrađeni vremenski period, a i često bi moglo da se spori da li je nešto u određenoj godini relevantno. Često smo imali dve vrlo važne zgrade u istom periodu, pa smo balansirali koje ćemo se odreći, što je bilo teško, ali u tom smislu smo mi bili autori. To čini ovu izložbu neponovljivom. Svi objekti od pre II svetskog rata uzeti u obzir su kulturna dobra, dok su svi objekti iz kasnijeg perioda zaista dobijali neku od nagrada. Svaki od njih je dobro poznat i zastupljen u literaturi.

Na koji način su elementi arhitekture prikazani i kako ste birali elemente?

Zlatko: Ako smo imali jedan objekat za svaku godinu kao inicijalni kriterijum, za njihov raspored su kriterijum bili elementi. Rem Koolhaas je zadao elemente i sto godina i to nam je bio alat. On je u svojoj knjizi prikazao dve hiljade fotografija vrata, prozora… Jedna slika ili prikaz nekog elementa ne znači puno, ali u nekom broju svakako ostavlja utisak. Podela na elemente koju je Koolhaas dao nam je pomogla da usvojimo pet elemenata za koje smo shvatili da se ponavljaju, kao i da imamo pet zidova na kojima možemo da ih predstavimo. Ti elementi su: stubovi, zidovi, otvori (vrata i prozori), vertikalne komunikacije i krovovi. Oni su na crtežima grafički akcentovani.

Dragutin Đorđević, Andra Stevanović - SANU

Dragutin Đorđević, Andra Stevanović – SANU (1922)

Milan Zloković - Kuća Zloković

Milan Zloković – Kuća Zloković (1928)


Kao kontrapunkt mnoštvu izabran je nikad završeni Muzej Revolucije na Novom Beogradu. Zašto baš Rihter i Muzej revolucije, a ne nešto drugo?

Marko: Ovaj objekat je izabran jer ima kapacitet da izdrži i da iznese temelje konteksta u kome je arhitektura u našem okruženju do skoro nastajala. Namera nije da se veliča opus Rihtera, niti taj konkretan objekat; priča ide mnogo dalje od lične karte zgrade. Od 1961. godine istorijske amplitude se vide na toj jednoj zgradi; sve što je ovo društvo živelo, svi usponi i padovi; svi momenti koji su krenuli pa ostali u vazduhu, sva previranja, vide se u današnjoj fizičkoj pojavi tog objekta. Svi ožiljci su tu. Zato smo njega izabrali, to je vrlo svesna odluka.

Muzej je kao institucija nastao sa velikim ambicijama. Prva zamisao je da bude izgrađen kao jedan od muzjeskih objekata na Ušću. Postojao je velik zadatak da, kako kaže Richter, čuva istinu o nama. Posle konkursa nastala je pauza, potom izrada urbanističkih studija, pa izrada projekta, pa pauza, pa odlaganje, pa promena zakona, početak gradnje i konačno napuštanje. Sve ove promene imaju svoje paralele u širim društvenim turbulencijama tog vremena. Današnja lokacija je samo jedna od nekolicine analiziranih.

Danas, u posttranzicionom periodu, ovaj objekat je napušten, u njemu ljudi žive (ako se to može nazvati životom), tamo država ne zalazi, trava se ne kosi. Svi tuda prolazimo, a nikad ga ne vidimo. On je u centru Novog Beograda, a opet je periferan. On je materijalni trag promene odnosa društva prema prostoru, koji od resursa postaje roba. Ako je zadatak bio da čuva istinu o nama, taj zadatak on uspešno izvršava i danas. Pitanje je samo da li nam se istina dopada. Kamera se usmerava na arhitekturu, ali je naš izbor na šta tačno i, još bitnije, da li ćemo zamoliti ružne stvari da izađu iz kadra.

Srpski paviljon, Bijenale arhitekture u Veneciji 2014
Srpski paviljon, Bijenale arhitekture u Veneciji 2014
Kadrovi iz filma o Muzeju Revolucije

Kadrovi iz filma o Muzeju Revolucije


Kako ste pristupili prikazivanju Muzeja u srpskom paviljonu?

Igor: Prostor paviljona se dijeli na tamni i svijetli deo. Tamni deo dijeli istu temu Fundamentals, koja je u njemu drugačije kontekstualizirana. Nedovršenost Muzeja revolucije je u kritičnoj točki, gde je njegova minus etaža završena, a nadzemna nije, gdje se to može interpretirati da je taj fundament jedino tlo. Kao što su fundamenti zadati, kao konvencionalna tema Bijenala, tako je jednako tome fundament tamne sobe to tlo i taj Muzej, kao jedan rudnik, isto vezan za tlo. Jedini fundament je redosled gradnje. Zanimljivo je da Rihterov muzej i dalje postoji u tom krajnje sirovom obliku.

On je u našoj interpretaciji predstavljen kroz trokanalnu video instalaciju. Podijeljen je na dve strane paviljona, koje vode posjetitelja cirkularno kružnom vezom iz tamnog u svijetlo, pa nazad u tamno. Nije važno na koju se stranu krene, jer su to dva kontrapunkta koji jednako objašnjavaju nevidljivost tog problema danas. Na jednoj strani je on nevidljiv u svojoj završenoj varijanti, kakav je danas, a na drugoj je predstavljen kroz jednako nevidljiv prostorni crtež, koji na metaforički način označava mjesto na kome je cijeli taj proces započet.

Važno je naglasiti da je mjesto gdje se on danas nalazi tek deseta lokacija u procesu koji i dalje nije dovršen. Mi tu samo podsećamo gdje je proces krenuo, a kroz fotografije Andree Palašti, u katalogu izložbe, prikazujemo ta mjesta i šta su ona danas. Pletući našu instalaciju od tankog kanapa u mjerilu originalnog projekta Muzeja imali smo problema sa prirodnim uvjetima, što je donekle analogno političkim i konstruktivnim problemima, sudbinskoj neodlučnosti jedne nacije da se taj projekat izvede. Na kraju to sve čini jednu veliku ironiju. Posebno jer je Rihter sam pisao o Muzeju kao o projektu koji čuva istinu o nama, što je vrlo perverzna ironija.

Srđan: Za mene je priča počela kada mi je Marko poslao baš taj odlomak iz Rihterove projektne sveske. To da je zadatak ovog muzeja da čuva istinu o nama postalo centralnom mišlju filmske instalacije. To su zapravo dva pitanja – ko smo to mi, i koja je to istina – nad kojima je, makar po Rihterovoj zamisli, Muzej revolucije trebalo neprestano da bude zapitan. Malo kasnije u tekstu on kaže da je ideja koju Muzej treba da izražava toliko naša, koliko je nova i koliko je autentična. To sugeriše neko neprestano obnavljanje, promenu, težnju koja nalazi svoju snagu u zajedničkom.

I onda imamo tu ne-realizaciju, koja se isto može smatrati nekakvom realizacijom. Taj kontinuitet nedovršenosti, nedorečenosti kod nas je očigledan u bilo kojoj šetnji gradom, a Muzej revolucije je njegov najsnažniji izraz, gotovo spektakularan. Tako naspram ekrana na kom se na vetru njiše jedan avetinjasti prevod Rihterove zamisli u sadašnji trenutak stoje dva ekrana na kojima se bez intervencije posmatra život onoga što je od te zamisli ostalo – ili postalo.

dark room 04
dark room 11
Srpski paviljon, Bijenale arhitekture u Veneciji 2014
Srpski paviljon, Bijenale arhitekture u Veneciji 2014


Zašto dva ekrana?

Srđan: To je bio dosta intuitivan izbor, ali istovremeno u svemu ovome postoji niz zanimljivih dualnosti: Rihterov ideal – delimično predstavljen kroz elemente njegovih skulptura – naspram današnjeg stanja zgrade Muzeja; unutrašnjost podzemnog nivoa naspram njegove okoline, arhitektonske i društvene… I sam podzemni nivo je iscepkan na niz različitih prostorija i različitih života ljudi koji ga danas nastanjuju. Na kraju, dva ekrana daju slobodu gledaocu da u okviru ovih dualnosti pronađe neke suptilnije veze, jer se naravno ne radi o pukim poređenjima, već o dve filmske scene koje teku paralelno u nekom zajedničkom vremenu.

Kako se to prenosi na postavku izložbe u prostoru?

Igor: Mi smo koristili paviljon koliko smo mogli. Lanterna je okružena zidovima i time se kreiraju dva prostora, a mediji koje smo koristili djeluju fizički na posetitelja. Jedan te tera da se smiriš u fizičkom smislu, a drugi da otkrivaš prostor krećući se kroz njega. Naš odnos prema prostoru direktno utiče na frekvenciju procesiranja materijala koji je ispred tebe.

dark room 12


To se vidi u načinu ulaženja u prostor, gde posetilac mora da uspori zbog manjka svetla i da bojažljivo uđe, kao što bi ušao i u sam Rihterov muzej.

Marko: Zato smeju da uđu samo najhrabriji! (smeh)

Srđan: Postoji zanimljiv odnos između temelja Muzeja u filmu i ovako uređenog paviljona. Bazične stvari: mrak je, akustika je slična, i postoje otvori u plafonu koji puštaju jake vertikalne zrake sunca. Dalje, osvetljeni deo paviljona ističe arhitektonske elemente stotine izgrađenih projekata, a u ovom mračnom delu vladaju elementi koji prodiru onda kada arhitektura ne uspe: voda koja neprestano kaplje, blato, mačke i psi lutalice, i vatra koju u sred svega toga svakodnevno i uporno održava jedna starica. Bilo mi je važno da ta filmska instalacija, i pored kratkog roka koji smo imali, ne ostane na nivou banalne estetizacije jedne ruine, kao što to često biva sa, recimo, jugoslovenskim spomenicima, nego da dozvoli onom materijalnom i živom da ispliva. A tamo dole postoji jedan paralelan i uglavnom nevidljiv život.

dark room 08


Približite nam vaš proces rada od završetka konkursa, pa do završnih radova na izložbi. Da li ste premišljali iznova postavljeni koncept? Kako ste organizovali rad?

Zlatko: Mi smo u jednom trenutku prestali da mislimo, u smislu da koncept bitno menjamo i dograđujemo, jer smo imali vremena tek toliko da razradimo ono što smo smislili.

Marko: Imam utisak da je postavka na stabilnim nogama bila od kraja januara.

Zlatko: Naš prvi sastanak sa žirijem je prošao tako što smo se svi složili da postavka u paviljonu treba da odgovara slikama prikazanim kroz konkursni rad. Prevođenju ideja u prostor prethodilo je istoriografsko istraživanje i sistematizacija svih rezultata.

Kako opisujete svoju izložbu? Kao arhitekturu, postavku izložbe, scenografiju? Koja joj je razmera?

Marko: Bitni su mesto i blizina pogleda. Projekti se mogu gledati kao celina ili pojedinačno, filmovi se mogu doživeti kao celina ili pojedinačno, postavka se može gledati kao celina ili pojedinačno, izložba ima svoj život i posle bijenala.

Dakle, nije ni scenografija, nije ni izložba, nije bioskop, nije knjiga, ali bi mogla da bude. Između je svih tih oblika.

Razgovarali u Beogradu i Veneciji tokom maja i juna 2014: Relja Ivanić, Nebojša Antešević / Foto: Relja Ivanić

catalog 02


Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (4)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja


  • Zeljko
    24.06.2014

    “…..zemlje učesnici bile su pozvane da svaka na svoj način odgovore na problem brisanja nacionalnih obeležja u arhitekturi u korist prihvatanja jednog univerzalnog modernog jezika…..”

    Pitam Vas tzv eminentne arhitekte, sta je to lose biti nacionalno opredeljen u arhitekturi.

    Vidim sve srpska prezimena ucesnika bijenala, dobro ste se uklopili u srz koncepta.

    Pozdrav
    Zeljko

  • 24.06.2014

    Željko,

    Mislim da niste dobro razumeli rečenicu koju ste citirali – Koolhaas je upravo konstatovao problem brisanja identiteta, i izložba je usmerena ka prikazivanju specifičnosti pristupa u različitim sredinama.

    Primedba o srpskim prezimenima je na vašu sramotu, i samo zbog toga je nećemo obrisati. Neka stoji sramota.

    Kosta Mijić, glavni urednik

  • Dusan
    23.11.2014

    greska u godinama projektovanja dela Bogdana Bogdanovica, neverovatan propust.
    Spomenik jevrejskim zrtvama 1942. projektovana!!!

    sve ostalo odlican 5.