Programiranje u arhitekturi – Miloš Dimčić (Štutgart, Nemačka)

Miloš Dimčić (1982) programira arhitekturu. U poslednjem izdanju časopisa Detail (12/2013) njegovo ime stoji uz verovatno najveću parametarski generisanu konstrukciju i fasadu na svetu, projektovanu za novootvoreni terminal Bao’an aerodroma u Shenzhenu (Kina). Radeći za biro Knippers Helbig iz Štutgarta, koji je bio zadužen za konstrukciju i statiku na arhitektonskom projektu studija Fuksas, Miloš je potpuno sam napisao softver koji je iskorišćen da se generiše kompletna konstrukcija i fasada preko 300.000 m2 freeform površine. Rezultat je konstrukcija sa 450.000 čelicnih štapova i fasada sa 60.000 kompleksnih aluminijum-staklo elemenata.

Pa ipak, njegovo predavanje u Beogradu krajem prošle godine, bez obzira na vrlo atraktivnu i savremenu temu, bilo je slabo posećeno. Superprostor je iskoristio priliku da prenese Miloševa iskustva i stavove, te smo porazgovarali o tome čime se bavi, šta je zapravo programiranje u arhitekturi, koje je njegovo mesto u projektu i kakva mu je budućnost.

Kako ti sebe vidiš: kao arhitektu, programera, ili inženjera u širem smislu?

To što ja radim vidim kao novu profesiju. Dok sam još studirao, govorili su nam da postoji polje konstrukterstva koje je između arhitekture i građevine. U istoriji je bilo puno arhitekata koji su radili konstrukterske poslove. Danas je realnost da arhitektura sve više klizi ka dizajnu, a da konstruktersko polje preuzimaju građevinci.

Međutim, sa programiranjem se sada javlja nova ekipa ljudi (uglavnom arhitekata) koja može da konkurise za taj prostor. Jer mnoge su konstrukcije danas toliko kompleksne da ne mogu da se urade bez neke vrste automatizacije i to je, po meni, prilika da se arhitekte angažuju više u toj sferi. Time dolazi praktično do stvaranja nove profesije, gde ti trebaju znanja iz arhitekture, građevine i osnovna znanja iz programiranja. Ako si ekspert za samo dva od ta tri polja, to i dalje nije dovoljno. Imao sam priliku da sarađujem sa programerima i oni uglavnom teško razumeju prostor, ne razumeju kako konstrukcija funkcioniše, niti osnovne statičke principe. Ako se radi o građevincima, onda se uglavnom zanemaruju estetski aspekti arhitekture, koji su jako važni. Konstrukcija mora da prati arhitekturu pre svega, a danas imamo i tu tendenciju da se konstrukcija i fasada slivaju u jedno – kostrukcija postaje fasada, skin objekta, kao što je to Fuksasov krov na kome sam radio.

Tako da ja sebe vidim kao jednog od pionira u toj profesiji, koja će se razviti u celo jedno polje delovanja, jer su veštine koje su potrebne specifične i pojedinačno arhitekte, građevinci i programeri to ne mogu da preuzmu na sebe. Mora nova grupa ljudi da se edukuje u tom smeru.

DSC_3235_e_cropped2
Shenzhen-airport-concourse
Shenzhen-airport-terminal
  Bao’an aerodrom, Šenzen, Kina

Bao’an aerodrom, Šenzen, Kina


Dakle, sve je veća potreba za tim poljem?

Sve je veća potreba i sada postoje debate na tu temu, gde jedni tvrde da je freeform samo trend i da će za par godina to proći, da ćemo se vratiti ortogonalnim formama. Lično mislim da nije trend i da smo uvek, kroz istorijiu arhitekture, pokušavali da se približimo prirodi i u dizajnu i u konstruktivnim sistemima. Priroda je cela freeform i mislim da ćemo nastaviti da idemo u tom pravcu, iako smo možda naviknuti na ortogonalno.

Drugi moj stav je da, čak i da se sutra potpuno zaustavi freeform gradnja i pređe na čiste ortogonalne geometrije, to apsolutno ne znači da nema mesta za automatizaciju. Postoji mnogo elemenata koji mogu da se programiraju. Na primer na projektu Crystal Hall u Bakuu, koji nije bio baš freeform geometrija, već se sastojao od izlomljenih ravni, bilo je jako puno unikatnih elemenata koje sam parametarski generisao. Ako ništa drugo, automatizacija će dovesti do ubrzanja, jer se ona ne odnosi samo na generisane geometrije nego i na proizvodnju. Iako su elementi ortogonalni, automatizacijom se može kontrolisati njihova proizvodnja.

Crystall Hall, Baku

Crystall Hall, Baku


U kojoj fazi projektovanja smatraš da je potrebno primeniti principe automatizacije?

To je trenutno glavni problem. Automatizacija sada uglavnom dolazi da reši sve probleme na kraju. Arhitekta isprojektuje nešto, krene se u razradu projekta, i onda neko kaže: OK, ovo ne možemo ručno, da li neko može da dođe i isprogramira? U tom slučaju je to jako neefikasno. Moj stav je da bi automatizacija trebala da se uključi od samog početka. Arhitekta bi trebalo uvek da ima savetnika, ili makar da razume šta može da se automatizuje. To će i njega osloboditi, jer ako ne razume šta je moguće on je ograničen u startu. Na Fuksasovom Bao’an aerodromu geometrija se menjala bukvalno svake nedelje i to je ta sloboda koju je automatizacija omogućila. Da nije bilo automatizacije, on bi morao da isprojektuje jednu geometriju, na toj geometriji bi se radilo godinu dana i onda ne bi bilo menjanja, jer ako promeniš jednu slobodnu tačku na takvoj geometriji, svi štapovi u konstrukciji se menjaju.

  Bao’an aerodrom, Šenzen, Kina

Bao’an aerodrom, Šenzen, Kina


Da li arhitekte slušaju te savete?

Zvezde arhitekte danas uglavnom nisu voljne da slušaju, ali to je problem idolizacije, kojoj mi sami doprinosimo dižući neke arhitekte u nebesa. Mislim da je to greška, jer moć koju im drugi arhitekti daju zapravo oduzimaju od sebe. Tako dolazi do stvaranja star architects koji se bave čistim dizajnom i nisu spremni na kompromise i pregovore. Njima treba objasniti da ovo što ja i mnogi drugi radimo zapravo njima pomaže, jer ih oslobađa u dizajnu i omogućava im da brže napreduju u svemu što rade.

Da li to znači da se te zvezde arhitekte zapravo ponašaju kao nesavesni klijenti?

U principu da. Ima puno primera za to. Na primer, projekti Zahe Hadid su svi urađeni uz pomoć modernog 3D sofvera i parametarskog programiranja iza koga stoje bezimeni ljudi, dok sama Zaha izjavljuje da ne prilazi kompjuterima. Po meni je to paradoks. Treba shvatiti da je ona (i mnogi drugi) između ostalog i zato uspešna, jer neko stoji iza nje i sve te kompleksne geometrije modeluje i programira. Takvi projekti drugačije ne bi mogli da se izvedu.

Home_02_SlideShow_01


Ima dosta fakulteta na kojima se izučava parametarsko projektovanje i očigledno se smatra da taj pravac u projektovanju ima budućnost, ali stiče se utisak da se studenti uglavnom bave estetikom forme parametarske arhitekture, pre nego konstruktivnim rešenjima.

To je malo dublja problematika, koja i mene kopka. Sada se pojavilo to novo polje i uprave fakulteta svuda po svetu odlučuju da otvore nove institute koji se time bave. U Štutgartu, na primer, to je Institute of Computational Design. Problem je što je to novo polje i što ga ni oni sami ne razumeju, te tako daju pogrešnim ljudima da vode institute. Poslednjih desetak godina se stvara mnoštvo lepih slika, gomila parametarski generisanih površina i formi urađenih u Grasshopper-u. Ljudi misle da je to parametarski dizajn i zbog previše beskorisnih primena ne vide suštinu i pravi efekat automatizacije. To daje dodatni vetar u leđa kritičarima da kažu: Da li je to taj parametarski dizajn? Lepe i interesantne slike? Kakve to veze ima sa konstrukcijom?. Na čelo tih novih instituta uglavnom dolaze ljudi koji su se probili teorijom i filozofijom i najčešće ne znaju da programiraju. Onda im neko drugi programira, dok oni vode politiku, udaljavajući parametarsku arhitekturu od njene prave moći, a to je proizvodnja na bilo kom nivou; to je fasada, detalj, energetska efikasnost.

Kako si ti birao doktorske studije?

Ja sam ciljano slao mejlove i bio sam prijatno iznenađen kada sam od svoje broj 1 opcije dobio nazad potvrdan odgovor. Štutgart je, kada pričamo o konstruktivnim sistemima, možda najpoznatiji na svetu. Od ljudi kao što su Frei Otto, Schleich i Sobek pa do mog profesora čija je slava u usponu. Nažalost ni grad Štutgart, kao jedan od velikih centara, nije imun na klizanje ka lepim slikama. I tamo institute vode ljudi koji su uglavnom teoretičari, za koje drugi programiraju. Mali je broj onih koji kreiraju nešto što je zapravo primenljivo.

Home_02_SlideShow_02


Koji je trenutak na studijama najbolji da se uvede parametarsko projektovanje? Da li bi trebalo uvesti i neke osnove programiranja i u kom stupnju studija?

Problem parametarskog projektovanja, odnosno kreiranja forme koja nema veze sa realnošću, je upravo ono što sam rekao na početku – tu fali statika. Postoji znanje iz arhitekture i teorije – to je jedan od ona tri aspekta; onda dolaze programiranje i konstruktivno znanje koji su na jako slabom nivou. Pritom ne mislim samo na računanje momenata i normalnih sila, već na konstrukciju i detalje, ono što se, kada sam ja studirao, radilo na arhitektonskim konstrukcijama. Potrebno je dakle široko znanje iz više oblasti.

U svetu je trend da se programiranje uvede već u predškolske ustanove, ili u prvi razred osnovne škole. Naravno, postoje protivnici tog stava, ali ja sam njegov zagovornik. Postoji tvrdnja da će svako uskoro morati da se bavi programiranjem, jer se, makar u sferi prirodnih nauka, sve automatizuje. Kao što danas, manje više, svi znaju engleski jezik, uskoro će svi morati da znaju neki programski jezik. Lično mislim da treba da se uvede paralelno programiranje na fakultetu, od početka. Diskutabilno je naravno za šta se odlučiti, jer ima mnogo pravaca. Tu je C++, koji ja koristim, i pregršt raznih drugih (nešto lakših) jezika kao što su Python, .NET… Tu je neophodno da se dovedu nastavnici koji stvarno znaju da programiraju. Sada se uglavnom dovode teoretičari, što rezultuje pomenutim lepim slikama, koje nemaju primenu u praksi.

Programiranje je u neku ruku bauk, kao matematika kod dece. Ako je i profesorima programiranje bauk, kako će to onda oni znati da prenesu? Kada je profesor neko ko može da objasni da skriptom od nekoliko redova sebi skraćuješ par sati nekog ručnog kotiranja, onda je to zanimljivo. Svakome je zanimljivo da oseti tu moć da automatizuje nešto što mu inače oduzima puno vremena, kada vidi da mašina moze da uradi nešto i brže i preciznije nego on sam.

Svaka inovacija u mašinstvu i elektrotehnici pređe dug put dok ne počne da se koristi u arhitekturi. CNC roboti se koriste u autoindustriji više decenija i tek sada arhitektonski instituti počinju da kupuju CNC robotske ruke i koriste ih u arhitekturi. To ima logike utoliko što se u autoindustriji ta ruka programira da radi jedan posao veliki broj puta, dok je to u arhitekturi teže, jer se uglavnom bavimo unikatnim projektima. Međutim, automatizacija sve više nalazi primenu u arhitekturi – na primer, aerodrom na kom sam radio, koji bi se inače gradio minimum 5 godina, sada može da se završi za 2 godine.

091231-expoaxis-detail
Expoaxis-knippershelbig-01
EXPO Axis 2010, Shanghai

EXPO Axis 2010, Shanghai


Čime se sada baviš?

Trenutno se bavim raznim stvarima, jer u arhitekturi još uvek nema dovoljno posla u oblasti automatizacije. Možda se budem jednog dana bavio samo arhitekturom. Sada se kao programer bavim, na primer, i solarnim panelima. Pozitivna strana toga što radim je i u širini, jer može da se primeni na mnoga polja. Kada računaš senke solarnih panela nema neke posebne statike, ali se baviš geometrijom i programiranjem. Kada je industrijski dizajn u pitanju, i tu ima zanimljivih primena. Najavio sam jedan plug-in koji će se koristiti za optimizaciju enterijerskih detalja i nameštaja, čime pokušavam da pokažem da se u toj maloj razmeri automatizacija isto može isplatiti.

Polazna tačka mog doktorata je bila da su danas forme toliko komplikovane da mi više ne možemo intuitivno da projektujemo konstrukciju. Kada pogledaš jedan savremeni nepravilni krov, ti više ne možeš da intuitivno oceniš kako bi optimalna konstrukcija izgledala. Zato koristiš metode automatizacije i pustiš kompjuter da ti generiše milion različitih rešenja i da ti kao savetnik kaže nešto što ti intuitivno ne mozes da proceniš. Hoću da pokažem da to može da se radi na velikoj ali i na na maloj razmeri. Možeš da projektuješ običnu stolicu i da pritom ne mozes da znaš koja bi bila najefektivnija pozicija nogara, koji je najefikasniji profil itd. Ti onda pustiš kompjuter da to analizira i time možeš da dobiješ statički mnogo optimalnije strukture, smanjuje se debljina, povećavaju se rasponi…

Projects_Solar_01


Kakvo je tvoje iskustvo sa studentima?

Tu ima više aspekata. Uvek će biti ljudi koje ovo uopšte ne zanima. Ne mislim da sva edukacija u ovoj sferi treba da bude obavezna – ja sam za studije gde je većina stvari izborna. Kada bi neko pokazao zaista sve prednosti programiranja, možda bi se i dizajnerski orijentisani studenti više zainteresovali za materiju. Ne da im neko da zadatak da nešto generišu, već da im neko pokaže stvarnu moć automatizacije, mislim da bi se mnogo više ljudi pridobilo. Treba raditi praktične primere, poput (na primer) generisanja rešetkaste konstrukcije za sportsku halu. Onda eksperimentišete sa programiranjem različitih paterna i geometrija, radite paralelni statički proračun itd. Tako naš dizajn može da ima suštinu i realnu pozadinsku priču, što je bitna razlika u odnosu na inspiracija su mi talasi i slične apstraktne koncepte, koji su po meni nedovoljni za dobar projekat.

Spomenuo si na svom predavanju na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu da je kineski biro, zadužen za izvođenje aerodroma u Kini, menjao detalje na projektu. Kako je to uopšte moguće u parametarskoj arhitekturi? Kako reaguješ na te stvari?

Moja odgovornost prestaje sa geometrijom i tu počinje odgovornost mog profesora Jana Knippersa, koji je radio statiku. U ovom slučaju to čak nije ni njegova odgovornost više, jer je ugovor tako napravljen da oni preuzimaju svu odgovornost. Što se tiče kontrole, to je vec stvar ljudskih odnosa i birokratije, a što se tiče ozbiljne statike to je regulisano i zakonom, jer su tu u pitanju ogromni rizici.

Kako su oni uspeli uopšte da zamene sve te detalje, ako su oni unikatni?

Manpower. Jedan uobičajen kineski biro nema dvesta radnika, već ih ima na hiljade i oni su bukvalno precrtavali velike delove konstrukcije i fasade. Tu dolazimo do jednog globalnog paradoksa, a to je veštačko kreiranje radnih mesta. Sistem je takav da umesto da te automatizacija oslobađa – ona te zarobljava (ukida radna mesta), i to se jako polako menja.

Home_02_SlideShow_04


Plug-inove koje si pravio deliš besplatno. Zašto?

To radim iz više razloga. Kao prvo to mi je reklama, što je logično. Sa druge strane, u nedostatku boljeg opisa, levičarski sam nastrojen i ljubitelj sam open-source modela softverskog razvoja. Protiv sam konzumerizma i ulaganja ogromnih para u projekte. Tvrdim takođe da deset ljudi koji rade ovo što ja radim mogu da urade projekte koje danas radi možda njih trista, samo ako se dobro organizuju i uključe razne tehnike automatizacije. U tom smislu bih voleo da pomognem i pokažem, kroz te pluginove, da je to nešto jednostavno. Čak planiram i da pravim lekcije online koje će biti besplatne. Nadam se da ću jednog dana na nekom fakultetu pokušati da vodim predavanja na način na koji mislim da to treba raditi, sa programerske tačke, praktične, uz tehnički pogled na svet.

Home_02_SlideShow_03


Na kraju, ti si i pasionirani pijanista. Ajnštajn je svirao violinu i koristio to da mu pomogne u njegovim razmišljanjima. Da li tebi isto to znači klavir?

Mislim da mi znači sviranje. Postoje studije koje kažu da samo sviranje aktivira i levu i desnu hemisferu mozga i omogućava kreativnije razmišljanje. Takođe, puno znači kao meditacija. Trudim se da sviram sat vremena svakog dana i da ponekad komponujem, što je kreativni proces koji me ispunjava. Plan mi je da držim jedan pijanino kod kuće i jednu klavinovu (električni klavir) u prostoru gde radim, jer sam navikao da sviram u sred radnog vremena. U 1, ili 2 popodne, kada mi je potrebna pauza od rada, tada je savršeno vreme za sviranje.

Za kraj, pozivano vas da uživate u Miloševoj kompoziciji koju sam izvodi u videu sa strane.

Razgovarali u Beogradu, novembra 2013: Relja Ivanić i Dragan Marković




Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (2)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja


  • Lazar
    20.01.2014

    Lepa priča o mladom čoveku koji je svojim radom i zalaganjem uspeo da se izbori za svoje mesto i pokazao da ideja i težak rad uprkos svemu bivaju prepoznati i nagrađeni. Šteta što i u “mainstream” medijima opšteg karaktera nema mesta za ovakve reportaže. Pohvale i za seriju tekstova o “našim” arhitektama širom sveta.

  • 20.01.2014

    Hvala Lazare. Ako znaš još nekoga ko bi se uklopio u serijal, javi nam :)