O kontinuitetima sa Bratislavom Toškovićem (Finska)

Sa arhitektom Bratislavom Toškovićem, koji već 25 godina živi i radi u Finskoj, razgovarali smo tokom jedne od njegovih čestih poseta Beogradu o tome kako izgleda baviti se arhitekturom u Finskoj, kakav je društveni i ekonomski kontekst i koje su teme aktuelne, te kakav se utisak stiče o arhitektonskoj kulturi u Srbiji iz te perspektive.

Kako ste otišli u Finsku i zašto baš tamo?

To je dobar primer na temu kontinuiteta – kako jedna stvar vodi ka drugoj. Sve kreće od toga kada sam imao desetak godina i neko vreme živeo u Tanzaniji. Moj otac je arhitekta i tada je radio tamo. Tamo smo se upoznali i sprijateljili sa finskim arhitektom Jaakko Kaikkonenom, koji će mi mnogo godina kasnije omogućiti da, kao student treće godine, obavim obaveznu praksu u Finskoj. Tako sam 1981. otišao u Finsku na mesec dana. Porodični prijatelj Finac tada je bio direktor Urbanističkog zavoda Helsinkija i poslao me na praksu u biro u kome sam i danas. Sve to ostavilo je divan utisak na mene. Ljubav na prvi pogled.

Prvi moj posao nakon studija je bio u Iraku, na Arhitektonskom fakultetu u Mosulu. Tu sam radio dve godine, ali sam želeo projektantski posao, a oni su tada ratovali sa Iranom i nije se gradilo. Ponovo sam kontaktirao isti biro u Finskoj i oni su me pozvali da dođem. Došao sam 1988. i ostao. Nije to bilo svesno planirano, jednostavno je jedna stvar vodila ka drugoj. Da mi je bio ponuđen posao kod nas, ja bih verovatno i ostao. Samo sam želeo da radim što pre…

Bratislav Tošković

Bratislav Tošković


Taj sled događaja je postepeno vodio do toga da postanete ravnopravni partner u istoj firmi…

Jeste. Opet taj kontinuitet. Velike firme su bolja mesta, naročito za strane arhitekte, zato što imate puno timova i projekata – kada nestane posla u jednom timu uzima se drugi i stalno učite. Postepeno dobijate veću odgovornost i niko vam ne stoji na putu. Svima je u interesu da vi napredujete, da se pokažete dobro i ima mesta za svakoga da se iskaže. Jedino što se ne voli jeste lenjost i pasivnost. Velika firma je velika mogućnost da ostvarite sebe. Uopšte nije bitno da li je jedan vlasnik ili je mnogo vlasnika, da li je guru ili nije. Vi ćete svoju šansu sigurno dobiti, vreme radi za vas. Ja se i sada trudim da mladim arhitektima koji rade za mene ne stojim na putu, već da ih motivišem. U svakom sledećem projektu će oni imati malo više odgovornosti nego u onom prethodnom, i svaki će biti drugačiji.

U ovom trenutku nas ima 35. Kada sam došao u firmu bilo nas je oko 50, a najmanje nas je bilo devet, početkom devedesetih godina, za vreme velike ekonomske krize u Finskoj nakon raspada Sovjetskog saveza, i svi smo pritom bili na prinudnom odmoru. Iako je u Finskoj sada ekonomija dosta stabilna, ipak se osećaju posledice svetske krize i za sada nemamo planove da rastemo. Kriza je period koji firma treba da iskoristi kako bi se pripremila za period posle krize, jer onda nailazi bum. Za to vreme zaposlene treba slati na kurseve, treninge, da se usavrše i budu spremni za period posle krize.

Bratislav sa ćerkom Tinom i ekipom SuperProstor (Supermarket)

Bratislav sa ćerkom Tinom i ekipom SuperProstor


Dotakli smo se ekonomskog konteksta – gde se nalazi arhitektura u Finskoj danas u odnosu na društveno-ekonomske prilike? Da li postoje neke teme koje su važnije od drugih?

Gradi se dosta i zaista imaju talentovane mlade arhitekte. Malo me zabrinjava što ima sve manje otvorenih arhitektonskih konkursa, već se uglavnom organizuju pozivni ili međunarodni, za koje je neophodno već imati reference. To koči mlade arhitekte, koji onda pobeđuju na konkursima u Norveškoj, Nemačkoj i drugim zemljama. Situacija je lošija nego što je bila pre desetak godina, što je šteta za mlade arhitekte.

Da li smatrate da je taj nivo kvaliteta mladih arhitekata proizašao iz obrazovnog sistema, ili društvenih uslova uopšte?

Finski sistem obrazovanja nudi mladima mogućnost da se obrazuju u pravcu u kome žele – treba samo da se odluče šta žele i društvo im to nudi. Studenti putuju dosta, širokih su pogleda i prate dešavanja van finske scene. Naši studenti koji su tamo gostovali fino su mogli da se uklope, čak imaju tu prednost što imaju bolji stav prema profesiji.

Radno mesto našeg studenta podrazumeva samo kompjuter, oni uopšte ne koriste papir, a to je sasvim drugi način razmišljanja od naših generacija. I mi stariji nešto naučimo od mlađih, ipak su se oni rodili sa tom tehnologijom, dok mi o njoj tek učimo. Ponekada je dobro izmaći se i pogledati šta stvarno radimo. Zato je korisno da dolaze novi ljudi. Mi imao naš sistem kako radimo, rutinu koja se ne menja tako često.

ALA – mladi finski arhitekti kao pobednici konkursa u Norveškoj


Šta su aktuelne teme u finskoj arhitektonskoj praksi?

Rekao bih da se u Finskoj najviše priča o energiji i životnoj sredini. Finska je tu, ja mislim, u prvim redovima. To je nešto što naša firma još nije dobro zagrizla, ali imamo u planu da razvijamo tu liniju. Sada imamo jedan objekat koji zadovoljava Leed sertifikat. To je nešto što će se zahtevati u budućnosti i ide se ka tome da zgrada više proizvodi nego što troši.

Takođe, ono što je u Finskoj još razvijeno, a mislim da toga nema puno u Zapadnoj Evropi, jeste formiranje banke podataka za određeni projekat. Bivše kopirnice su shvatile da u digitalnoj eri moraju da ponude nešto drugo i zapravo one nude svoj server na kome mi oformimo našu banku podataka i svi koji rade na tom projektu (električari, mašinci, konstruktivci…) je koriste. Svi podaci se pohranjuju u realnom vremenu, a banka podataka ostaje i posle završetka projekta i služi kao osnova za sve dalje radove na objektu u budućnosti. Sem toga, koristimo BIM sisteme. Imamo nekoliko gurua u firmi koji to rade i mislim da smo vodeći u Finskoj.

Projekti na kojima radim u proseku traju oko 2 godine. To su 2 godine mog života i ja se trudim da od toga napravim nešto zabavno – ne samo za sebe, već i za druge ljude koji rade na projektu. Treba stvoriti dobar duh u timu. Znate one poslovođe na gradilištu na primer, koji su uvek onako malo sirovi i uvek su ozbiljni – ja zovem čoveka i pitam: „koji je smisao života?“. On počne da se smeje i time ostvarujemo bolji teren za rad.

Bitan je ljudski kontakt. Možete imati najbolje šeme kako neki projekat da uspe, ali ako nemate taj ljudski kontakt, to vam ne funkcioniše. Moraju ljudi osetiti da ste iskreni, jer ukoliko niste, uvek postoji neka uzdržanost, nepoverenje.

U svakom projektu tri stvari su najbitnije: kako informacije kruže, kako koristite vreme i kako koristite ljudske resurse. To je kao da ste žongler. Korišćenje emailova u projektu je neophodno, ali je često prenaglašeno i počinje da bude kontraproduktivno. Jednim klikom ista poruka će otići na deset adresa, ali će vam se često vratiti kao bumerang u formi predugačkog lanca, čije čitanje oduzima previše vremena i stvara nesporazume. Živa reč znači mnogo više. Ljudi su počeli da se plaše grešaka i to je velik problem.

Building Information Modeling u birou Parviainen Arkkitehdit

Building Information Modeling u birou Parviainen Arkkitehdit


Postoji li neka paralela koju možete povući između naših prostora i Finske – da li u društvu, ili u odnosima u struci?

Finska je jedno otvoreno društvo (ili se barem trude) i oni su to doveli do visokog nivoa. Na nekom apstraktnijem nivou mogu reći ono što je slično. Na primer, sa profesorom (Vladanom) Đokićem smo imali saradnju, već dva puta su nam diplomci dolazili u Finsku, i mene je oduševilo to do koje mere su oni na istom nivou, na istoj talasnoj dužini kao ovdašnji studenti. Zahvaljujući internetu mladi ljudi danas imaju tu širinu.


Da, izjednačava se postepeno i dostupnost informacija i način rada…

Sa druge strane, nisam nikad radio u Srbiji i ne mogu to da uporedim. Znam samo ono što sam video na Salonu. Presek arhitekture u nekoj sredini možete napraviti na dva načina. Izabrati ono što je najbolje, ili izabrati ono što se najviše gradi. Na primer, ovde postoje časopis Društva arhitekata Finske i jedan koji se zove Projektne vesti. Časopis Društva arhitekata je tematski orijentisan. Obično piše o nekim vrhunskim arhitektonskim ostvarenjima i bavi se teorijom, ali ako šetate obalama Helsinkija, to nije ono što ćete odmah videti. To ćete videti u ovom drugom časopisu, koji će dati sveobuhvatan presek kroz ono što se radi, bez velike filozofije. Doći će, napraviće intervju, fotografije i tehnički prikaz projekta, a svima koji su učestovali u toj izgradnji će ponuditi svoj reklamni prostor i od toga žive.

Ono što je moj utisak da fali i kod nas i u Finskoj je poznavanje ekonomske strane priče. Sve mora imati ekonomsku bazu, a mi arhitekti moramo razumeti kako to zaista funkcioniše. Od onog trenutka kada vas neko zove da radite konkurs, ili dobijete projekat, počinje jedan sasvim drugi proces. Projekat može uspeti tek kada su u njemu sve uključene strane našle svoj interes – tek tada se može preći na dizajniranje.

ARK – časopis Društva arhitekata Finske


Čini nam se da je to stvar obrazovanja, učeni smo da radimo na velikim i važnim projektima bez poznavanja konteksta, procedura i svrhe investiranja…

Postoji jaz između nas i investitora – oni misle da smo mi tu da trošimo njihove pare da bi izgradili sebi spomenik, a mi mislimo da ne razumeju ništa o arhitekturi i da im treba naša pomoć. Istina je verovatno negde između.

Rešenje tog problema nije ostvarivo za kratko vreme. Treba krenuti kroz obrazovanje, od najranijeg uzrasta. U Finskoj već postoje arhitektonski dečiji vrtići. Tu mislim da treba investirati, jer ne možemo promeniti već formirane ljude, ali možemo stvarati buduće arhitekte koji će razumeti ekonomiju, kao i nove ekomoniste koji će razumeti arhitekturu i građenu sredinu uopšte.


Utisak je da postoji opšta zrelost u skandinavskom odnosu prema arhitekturi. Kao što Hans Ibelings govori da holandska arhitektura nije lepa (kao npr. španska), ali je ozbiljna, tako se čini da skandinavska arhitektura ne teži ekspresivnosti već da je umerena, osetljiva prema kontekstu i nasleđu. Kako se danas u Finskoj gleda na tradiciju, posebno u smislu 20. veka?

Finska je dosta aktivna u tom smislu. Kažu da je Finska zemlja sa najmlađom starom arhitekturom, jer su gotovo svi stari drveni gradovi izgoreli. Zato čuvaju i relativno mladu arhitekturu, iako na to gledaju suviše kruto. Tipičan primer za to je funkcionalizam iz tridesetih godina, sa sloganom forma prati funkciju – taj slogan je statičan i možete ga pratiti dok ne izgradite zgradu, a kad ona počne da živi, forma i funkcija stare različitim brzinama.

Ja sam tako zatekao zgradu nekadašnje bolnice koja je 70 godina stara, i nalazi se na listi docomomo. Njena forma je zaštićena, a funkcije nema. Život te zgrade odvijao se u tri faze – prva je bila forma prati funkciju, zatim forma traži funkciju i na kraju je došlo do toga da funkcija prati formu. Zatekli smo praznu zgradu i trebalo je izmisliti funkciju – da li će biti hotel, ponovo bolnica ili nešto drugo, i onda smo našli kompromis: dom za starije osobe. Bivša hladna vojna bolnica treba, dakle, da se pretvori u prijatan ambijent za starije osobe, a pod zaštitom je. Nova funkcija morala je da se prilagodi formi. Na kraju smo našli neku zlatnu sredinu i svi su bili zadovoljni, mada je proces trajao dugo i nije baš bio pravolinijski. Najteže stvari u tom projektu se ne vide, poput problema uvođenja novih instalacija. Da se vide, to bi značilo da nismo uspeli.

Tilkka, dom za starije osobe (Parviainen Arkkitehdit)


To je tipično za rekonstrukcije. Mi smo stekli utisak da ste radili dosta rekonstrukcija. Da li postoji neki poseban stav prema odnosu između građenja novog i upotrebe starog?

U Finskoj ima zaista puno primera toga. Za Tampere se, na primer, kaže da je reciklirani grad. To je industrijski grad, u čijem samom centru imate zgrade fabrika od crvene opeke i hidroelektranu na dva jezera različitog nivoa. Ima i primera zgrada koje nisu pod zaštitom a sačuvaju se.

One koje sam ja radio su obične betonske hale bez velike arhitektonske vrednosti, ali investitorima se više isplatilo da zadrže postojeću konstrukciju i na njoj grade novi imidž nego da grade nov objekat. A kada menjate zgradi funkciju umesto da gradite novu, to je šansa da se prošvercuju i lakše opravdaju neobična rešenja, i da se ostavi vidnim ono što je zgrada nekad bila.

Da, jer funkcija tada mora malo da prati formu. Da li je taj odnos prema nasleđu samo ekonomski zaključak, ili je i društveni?

Centar Tamperea je ipak od istorijskog značaja, iako nije zaštićen. Verujem da tu ima emocija, ali naravno sve je podržano ciframa. Moraju se sresti obe strane. To je zaista važno za arhitektu da razume, a njegova arhitektura će tako dobiti novu težinu i vrednost.

Najbolji način da zaštitite neki objekat je da mu date novu, pravu funkciju, da on tada zaista i funkcioniše. Supermarket je dobar primer ovde, ili Beton hala. Baš volim Beton halu. Beograd ima puno objekata i to baš iz tog doba funkcionalizma, kojima bi mogao da se ponosi. Bigz, Bigz! To je tolika šteta što propada. Stvarno, ja volim tu zgradu.

Fabrika Metso – rekonstrukcija (Parviainen Arkkitehdit)


Kakav vi utisak steknete o tome kada dođete u zemlju i posetite Salon arhitekture. Pogotovo to čega se najviše gradi i ono što je izdvojeno kao vredno.

Poslednjih godina sam bio stalno na Salonu, i kao projektant i kao član žirija, i mislim da možemo da se ponosimo što postoji preko trideset godina. Toga u Finskoj nema. Tek u novije vreme se više ogranizuju izložbe, koje potom obiđu i svet. Salon je za mene sajam arhitekture, koji ne bi morao ni da ima nagrade. Svako može da ima svoje mišljenje o nekom delu, ali recimo da je probran strogom selekcijom i to bi trebalo da bude dovoljna nagrada. Neke panel diskusije bi bile super, gde bi došlo do sukoba mišljenja i to bi bilo kreativno. To bi bila jedna razvojna linija. Taj presek koji se vidi svake godine za mene je zaprepašćujuć – svake godine se u Srbiji gradilo jako puno, čak i kada je bilo krize.

Razgovarali u Beogradu, Novembra 2012: Kosta Mijić, Nebojša Antešević, Relja Ivanić
Fotografije sa razgovora: Relja Ivanić


Finnavia, Helsinki


Tržni centar Prisma


Fabrika Metso – rekonstrukcija i novi imidž industrijskog objekta


Tilkka – dom za starije osobe

Tilkanviuhka, Helsinki



Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (0)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja