01_MG_0669_tn

Novobeogradski neomodernizam: igra funkcije i oblikâ

Dete ima tri učitelja: prvo, drugu decu; drugo, učitelja i treće, prostor.
Švedska poslovica

Novobeogradski vrtić serioznog imena Tesla – nauka za ceo život u Bloku 67 (naselje Belville), rad arhitekata iz biroa Dva:studio, jedan je od pet prvonagrađenih projekata na arhitektonsko-urbanističkom konkursu za dečije vrtiće, koji je 2011. godine inicirao Grad Beograd i Agencija za investicije Grada Beograda uz organizaciju Udruženja arhitekata Srbije. Od pet različitih lokacijâ za koje je konkurs bio raspisan, tri lokacije su bile u opštini Novi Beograd – Blok 61, Blok 67 i Bežanijska kosa, među kojima se lokacija u Bloku 67 izdvojila zbog specifičnih urbanističkih uslova.

Uska parcela trapezoidnog oblika, pozicionirana između stambenih lamelâ naselja Belville, te širokog i prometnog bulevara Đorđa Stanojevića, koji lučno tangira severo-zapadne strane parcele, pružala je ograničene mogućnosti za slobodnije pozicionairanje objekta, shodno funcionalnim zahtevima i standardima za dečije ustanove. Karakter lokacije i okruženje su uslovili polukružni oblik objekta kao kontra-formu jakim obodnim saobraćajnicama.

Otvaranjem kruga oblikom i funkcijom, objekat vrtića kadrira vizure i elemente grada s njegove prednje strane, dok se polukružnom fasadnom ovojnicom, s druge strane, objekat zatvara i suprotstavlja saobraćaju, prikrivajući tako njegovu frekventnost i poglede ka obližnjem kompleksu depoa GSP-a u Bloku 66. Iako su parking i pristup vrtiću omogućeni s njegove otvorene prednje strane, u širem okruženju dominira bela fasada polukružne forme, stapajući se tako sa principima novobeogradskog urbanog konteksta.

Vrtić je podeljen u dve funkcionalne zone (smeštajnu i servisnu), između kojih se nalazi ulaz sa holom, kao čvorištem svih komunikacija u objektu. U manjoj servisnoj zoni se nalaze pomoćne i servisne prostorije, vešeraj, zbornica za vaspitače, kuhinja i prostor za obedovanje. Niz od šest smeštajnih jedinica, u prizemlju i na spratu, raspoređenih duž kružnog isečka, međusobno su vizuelno povezane i orijentisane ka jugo-istoku.

Smeštajne jedinice u prizemlju su planirane za četiri grupe vrtićkog uzrasta i dve pripremno-predškolske grupe, koje sve imaju izlaz u dvorište sa prostorom za boravak na otvorenom i igralištem, dok jedinice na spratu pripadaju jaslama, i imaju balkone kao otvorene lođe. Iz ulaznog hola, pristup jaslama je moguć na dva načina: unutrašnjim stepeništem i spoljnom rampom koja prati polukružnu formu zadnje fasade, a namenjena je korišćenju dečijih kolica.

Kretanjem duž rampe se sagledava unutrašnjost objekta kroz trakaste kontinualne prozore, a perforacije na fasadnoj ovojnici, s druge strane, omogućavaju da se prati urbano okruženje. Uvođenje kontinualnog kretanja kroz objekat – promenade architecturale, kadriranje okvirima lođa prednje fasade i otvaranje vizura unutar objekta, jednostavnost izraza i primena bele i sive boje, upotreba strogih geometrijskih oblika i volumena daju ovom objektu poseban neomodernistički izraz.

Upravo ovakvi arhitektonski i dizajnerski elementi su doprineli da objekat vrtića dobije apstraktan izraz, naglašavajući pri tome namenu objekta, igru i edukaciju mališana kao osnovni motiv koji je povezao oblikovne i funkcionalne karakteristike objekta. Upotpunjujući modernistički novobeogradski urbani kontekst, koji je poslednje dve decenije pretrpeo značajne morfološke i estetske transformacije, objekat vrtića u Bloku 67 predstavlja pozitivan primer razumevanja urbanog konteksta, istorije i oblikovnih mogućnosti.

Nebojša Antešević
Faktografija
ObjekatDečiji vrtić „Tesla – nauka za ceo život“
MestoNovi Beograd (Srbija)
ProgramKombinovana dečija ustanova
Godina2013.
PovršinaObjekat: 1.900 m²; parcela: 3.600 m²
AutorDva : Studio / Đurić i Vuja arhitekti Aleksandru Vuja, Milan Đurić, Milka Gnjato
FotografijeRelja Ivanić


_MG_1037
03_MG_0416_tn
09_MG_0620_tn
14_MG_0384_tn



Širi dalje
Srodni sadržaji

Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (13)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja


  • Nebojsa: post scriptum
    11.11.2013

    Autori iz Dva:studia su i na primeru objekta vrtića pokazali nameru za pronalaženjem novih tipografija (oblikovnih i funkcionalnih) koje otkrivaju misaoni i inovativni tok stvaralačkog procesa, kritički i vrednosni stav prema okruženju, uz nenametljiv dizajn, bez suvišnih elemenata i motiva, te uz primenu novih materijalâ i detaljâ, obogatili su savremenu srpsku arhitekturu, udaljavajući se od mahom istovetnih i pomodnih projektantskih trendova.

  • Marko
    13.11.2013

    Svaka čast za fotografije!

  • mare
    19.11.2013

    Surovo, nema šta, takav je i život. A trebalo bi i dodati neke suncobrane, za jun, jul i septembar, da bi mogla deca da budu napolju. Mada, čini se, i nema nekog sadržaja u dvorištu, bar na fotografijama. Zemlja iskopana za temelje je mogla da se iskoristi da se razbije monotonija ravnice. Fale fotografije enterijera i to napravljene sa visine koja odgovara dečijem oku.

  • Nemanja
    19.11.2013

    Je l’ ovo neka IKEA???

    Kako tužno i dosadno igralište bez zelenila i još tužnija nepotrebna otvorena(!) rampa na severnoj strani(!) sa zidićem taman visokim da se dečica osećaju kao u kanalu…a široka da se osećaju kao u toru.

    Ka prometnoj ulici divna fono propusna membrana ima funkciju razbacivanja novcem!

    A šta tek reći za prvi komentar :) Komplimenti i za dosta dobrih slika enterijera.

    Bogatstvo boja, svuda tople igre svetlosti i senki, intrigantni prostori, sve jednostavno budi našu maštu i čula….a kamoli tek dečiju.

  • 20.11.2013

    @mare: Hvala na komentaru. Fotografija enterijera na žalost nema jer enterijer nije gotov, a s obzirom da su i rok završetka radova i dozvola za slikanje neizvesni, odlučili smo da objekat objavimo ovako. Nadam se da ćemo u dogledno vreme ažurirati članak sa novim fotografijama.

    @Nemanja: Hvala na komentaru. Složio bih se sa Vama da je nejasno zašto je rampa otvorena, s tim da ona ne služi dečijoj šetnji (fotografija daje pogrešan utisak), već u principu guranju kolica na sprat na kome su smeštene jasle. Zamolio bih samo da se u svojim komentarima i kritikama (koje su vrlo dobrodošle!) držite nivoa primerenog struci, kako ih ne bismo svaki put redigovali kao sada.

  • Marko Andjelić
    20.11.2013

    @Kosta Mijić
    Predlažem da ažurirate članak u potpunosti, ovoga puta da izvučete sve ono što ne valja u ovom projektu, a toga čini mi se ima dosta. Nema potrebe biti slatkorečiv, čak i ako su drugari u pitanju. Čak šta više, jedni drugima pomažemo ako smo iskreni. A i tako ćete razviti svoj profesionalni kritički stav. Sajt je fino odradjen, prilično pregledan, ali i nepotpun baš jer nije odrečit. Arhitektura je u službi svih nas, a pogotovu kada su deca u pitanju i tu nema kompromisa. Ovaj konkurs je od početka bio sumnjiv. Nadam se da ne držite bilo čiju stranu. Pozdrav.

  • 21.11.2013

    @Marko: Superprostor je nastao kao mesto na kome se prikazuju dobri primeri u kojima se pronalaze vrednosti, pre nego kao mesto kriticizma, jer toga imamo i previše (to je, uostalom, i mnogo lakše). Stoga ono što smatramo nedovoljno dobrim naprosto ne prikazujemo, i tu smo vrlo strogi – pogotovo prema etabliranim autorima. Ono što nastojim kao urednik ovde da uradim je da napravimo selekciju projekata koji zajedno daju jednu opštu sliku o tome šta je dobra arhitektura danas u Srbiji (i njenom okruženju) i kuda se ona kreće, ili kuda mislimo da treba da se kreće. Ovo je, smatramo, dobra arhitektura.

    Dalje, ni jedan primer nije savršen (i mislim da se u dobroj meri slažemo oko mana ovog projekta). Ipak, konstatovati kako u Srbiji nema dobre arhitekture (jer svakoj možemo naći manu) bilo bi krajnje neodgovorno prema ovom društvu.

    Što se “slatkorečivosti” tiče, ona je ovde stvar stila i karaktera autora teksta, te ćete primetiti da se to odnosi na sve njegove tekstove, a ne samo na ovaj. Smatram da je vrednost imati autore sa različitim senzibilitetom, čak i onda kada ne odgovara našem.

    Konkurs je bio takav kakav je bio – sumnjiv ili ne, ali svakako problematično postavljen. Ovde se ipak ne bavimo konkursom, već isključivo realizacijom koja je iz njega proizašla. Primetićete, ako pažljivo pratite šta pišemo, da smo vrlo često kritični prema problemima u postavkama konkursa koje ovde prenosimo (u meri koja je ukusna).

    U razgovor o “drugarima”, “držanju strane” i “sumnjivosti” ne bih ulazio jer bi bilo ponižavajuće, a Vi sami donesite zaključak.

    I na kraju, pošto imate potrebu za diskusijom i kritikom (sa kojom ćete nadam se nastaviti na Superprostoru, jer ona doprinosi njegovom kvalitetu), predlažem da je i iznesete kao, kako kažete, “profesionalni kritički stav” – odmeren, analitičan i argumentovan. U suprotnom, bojim se, nećete biti shvaćeni ozbiljno.

  • Nebojša (autor teksta)
    21.11.2013

    Baviti se opštom kritikom arhitekture sa aspekta njenih mana, šta to objektu nedostaje, te kako je uzveden, naročito u našoj sredini i u uslovima u kojima stvaraju naši arhitekti, nema ništa lakše i jednostavnije, a reko bih i dosadnije. Takvi komentari bi trebali onda jednostavno pratiti prikaz svakog projekta, naročito domaćih (što u našim kratkim prikazima nema mesta za razmatranja raznih, uglavnom, društveno-mentalitetskih, materijalnih i sistemsko-birokratskih uslova).

    Svaki arhitekta projektant, od svetskih zvezda, pa do naših arhitekata najbolje znaju mane svojih projekata. Tako su i autori ovog vrtića toga vrlo svesni (a projekat se razvijao u skladu sa mnogobrojnim raznim uslovima i ograničenjima, zahtevima i izmenama).

    Ali pisati o umetničkim, oblikovnim i estetskim vrednostima arhitekture, urbanističkim uslovima i kontekstualizaciji (kako prostornoj, tako i društvenoj) zahteva širi pogled, a rekao bi prof. Mako u knjizi Arhitektura-Estetika Knj.1, i intuiciju, znanje i iskustvo. Dovoljno je samo obratiti pažnju na tekstove Hansa Ibelingsa, Miodraga Mitrašinovića, Maroja Mrduljaša i dr.

    Uoastalom, kako onda protumačiti i kritikovati svu onu arhitekturu koja već godinama vizuelno i morfološki “zagađuje” beogradski i novobeogradski urbani kontekst, sa vrlo šturim i brzopoteznim funkcionalnim rešenjima, ako ćemo projekte naših malobrojih istaknutih projektanata i profesora posmatrati samo iz ugla nedostataka. A njihove projekte uglavnom publikuju i strani časopisi, netražeći im “trn u oku”.

    Pošto su generacije istoričara i kritičara arhitekture nedvosmisleno pozitivistički i apologetski pisale o umetnički i estetskim vrednostima Le Korbizijeove vile “Savoje”, pored svih njenih tehničko-izvedbenih ili funkcionalnih problema, onda ću i ja sa zadovoljstvom, pozitivistički i “slatkorečivo” (šta god da to bilo), pisati o projektima domaćih arhitekata (naših i u regionu), koje smo odabrali, ističući PRE SVEGA njihov stvaralači credo i umetničko-oblikovne, kontekstualne i funkcionalne vrednosti.

  • Schlosser
    22.11.2013

    Ja bih da pohvalim pre svega senzibilitet projektanata usmeren ka korisničkim potrebama. Detalji su odlični. Pogledate npr. samo ono stepenište sa rukohvatima za odrasle, a na nekoliko centimetara ispod i za decu…
    Ako se upuštamo u kritike prostora namenjenih deci, onda treba pre svega “sažvakati” malo dečiju psihologiju, odnosno razumeti korisnika, što važi i za sve druge prostore.
    Rampa je ovde jedan od dobrih (iako ne možda i najboljih) načina da deca postepeno savladavaju fobije poput onih od visine ili one od skučenog, zatvorenog prostora.
    Drugo, ne vidim potrebu da vrtići treba da budu “razigrano šareni”, ako je već forma dovoljno razigrana. Te “razigrane” stvari sa vrištećim bojama su odavno preuzeli šoping centri. Za razvoj zdrave kreativnih sposobnosti i podizanje nivoa opšteg raspoloženja kod dece je poželjno da sve bude što neutralnije boje i da prostor ima mnogo dnevnog svetla. Ostalo je na vaspitaču.
    Ako dete radi u prešarenom, njegov kreativni ukus se u velikoj meri razvija u “šund” smeru i onda počinju da mu se sviđaju komercijalne stvari, što je i osnovni trik trgovačke manipulacije “Privuci dete, a roditelj će trošiti novac za njega”.
    Ona sugestija, da se zemljište moglo iskoristiti za blago talasanje terena u službi dečije igre je zaista dobra. Tim više što bi značila doslovnu refleksiju i uticaj raslojene (razigrane) forme objekta na okruženje. Ali, to je već domen pejzažne arhitekture i normalno je da arhitekta koji nakon uspostavljanja forme objekta, dalje stalno razmišlja o kvadraturi, komunikaciji, debljini zidova i organizaciji prostora unutar zidova, previdi ovakvu mogućnost. Mislim da tema reportaže i nije otvoreni prostor vrtića.

  • Marko Andjelić
    22.11.2013

    @ Kosta Mijić, Nebojša
    Kritika podrazumeva analizu i pozitivnih i negativnih aspekata. Vi ste izlozili samo pozitivne, po meni i preuveličali. Tako da vam fali ovaj drugi deo. Nikako nisam za negativnu kritiku projekata samo zato što su iz Srbije, to je etiketiranje sa vaše strane.
    “Pošto su generacije istoričara i kritičara arhitekture nedvosmisleno pozitivistički i apologetski pisale o umetnički i estetskim vrednostima Le Korbizijeove vile „Savoje“, pored svih njenih tehničko-izvedbenih ili funkcionalnih problema, onda ću i ja sa zadovoljstvom, pozitivistički i „slatkorečivo“ (šta god da to bilo), pisati o projektima domaćih arhitekata (naših i u regionu), koje smo odabrali, ističući PRE SVEGA njihov stvaralači credo i umetničko-oblikovne, kontekstualne i funkcionalne vrednosti.”
    Mislim da ste samog sebe ovim motivom samo ograničili.
    A što se tiče projekta, već je gore u komentarima pomenuta IKEA, i to mnogo toga objašnjava. Dodao bih Delta City i ostale konfekcije.
    Deca vole da se popnu, sidju, sakriju, vole boje, igru svetlosti i prostor bi trebalo da im sve to pruži. Dvorište je vrlo siromašno; ima, čini mi se, previše betona, a Sunce će tu spržiti od juna do septembra, sa obzirom da je južna strana i nema senke. Prekomerna upotreba bele boje u enterijeru reklo bi se i apstrakcija neprimerena njihovom uzrastu. Verujem da je arhitekta naišao na razne probleme u radu, ali ovde se radi o finalnom proizvodu mnogo bitnog projekta , a nakon očajno organizovanog konkursa ( i sumnjivog, ponavljam).
    Iskreno, ne zanima me da li ćete me uzeti za ozbiljno. Pozdrav.

  • 23.11.2013

    @Marko Anđelić
    Deo gde su ljuljaške i klackalice je gumiran. Ne bih rekao da je previše betona, jer su uglavnom samo komunikacije sa ulazne strane objekta, a sa druge strane ni nema staza, već je sve pod travom. Ispred samog objekta postoji jedna malo šira popločana površina koja ne služi samo kao komunikacija, već se tu iznose stolovi i stolice, ili neki drugi pokretni mobilijar (što je i bilo tako korišćeno prilikom otvaranja vrtića). Takođe, postoji pravilnik o projektovanju obdaništa u kome stoji da mora da bude tvrde podloge, u tačno određenoj meri, da bi deca naučila da ipak boli kada padnu.

    Što se tiče boja, deca će uglavnom boraviti u enterijeru, koji nije gotov i nema smisla pričati o tome dok ne bude.

  • Sanja
    27.03.2014

    Ne bih da sudim o samom objektu, ali eksterijer vrtica je najnemastovitija otvorena povrsina koju sam ikad videla.
    Svakako je za taj deo posla trebalo angazovati pejzaznog arhitektu ili nekog kreativnijeg arhitektu da pripomogne.
    U svakom slucaju pozdrav za bilo sta novo sto se gradi u Beogradu.

  • Maja
    26.08.2015

    Svaka čast za lepo ali izostalo je ono korisno. Na žalost deca ovog vrtića nisu bezbedna. Nije odvojen glavni ulaz od decjeg igralista i decu ne izvode napolje iz bezbednosnih razloga. Ovde su narušena ljudska prava deteta i deca su ustvari u zatvoru bez kiseonika. Puni energije mogu samo da gledaju kroz prozor. Sramota morate priznati. Pre svega moralo se gledati na dečju bezbednost i korisnost a ne na lepotu.