Nikola Novaković, Enforma

Nikola Novaković je osnivač arhitektonskog studija Enforma, kojeg vodi zajedno sa svojom suprugom Marijom. Sa sedištem u Kotoru, Enforma je bila jedan od glavnih zamajaca i inicijatora formiranja savremene arhitektonske scene u Crnoj Gori. Za osam godina postojanja, studio je izradio oko 300 idejnih i glavnih projekata za stambene objekte, turistička naselja, enterijere, rekonstrukcije i druge tipologije. Sa Nikolom smo porazgovarali o njegovom profesionalnom razvoju, odnosu sa klijentima, projektantskom pristupu i planovima za dalji razvoj prakse.

Nikola, rođen si u Nikšiću, studirao u Novom Sadu, išao u Finsku na Letnju školu arhitekture sa Rankom Radovićem, radio potom kao arhitekta u Novom Sadu… Sada vodiš sopstveni projektni biro u Kotoru. Kako su ti se svi ti gradovi i situacije povezale?

Moj dolazak u Kotor je bio neplaniran. U Novom Sadu sam nakon studija započeo svoj profesionalni angažman, gdje sam prošao procese od arhitektonskog projektovanja, projektovanja i izrade enterijera i na kraju izvođenje. Iako sam se privatno jako lijepo osjećao u tom gradu, u profesionalno sam bio jako nezadovoljan, a to nezadovoljstvo se odnosilo na tretman arhitekata i arhitekture.

U tom periodu bilo je mnogo isplativije i više je bio cjenjen zanatlija nego arhitekta i to mi nije davalo sliku budućnosti rada u Novom Sadu. Onda sam vidio da se u zemlji iz koje dolazim dešavaju neke promjene, posebno u smislu investicija i mogućnosti da se nešto izgradi i promjeni. I eto mene u Kotoru, gdje sam opet igrom slučaja upoznao neke ljude koji su me pozvali, i ostao sam…

Nikola Novaković

Nikola Novaković


Relativno si rano započeo samostalnu arhitektonsku praksu. Koji su bili motivi za takvu odluku?

Prosto su prilike ukazivale na to. Nisam dobijao priliku da se zaposlim u biroima čiji su se stavovi i shvatanja arhitekture poklapali sa mojim, a stečena iskustva doživio sam kao proces sticanja znanja u građevinskoj praksi. Dolazak u Kotor mi nije nudio širok izbor niti alternativu, pa nije bilo nazad, morao sam nešto uraditi, a pokretanje samostalne prakse bila je jedina odluka i ispostavilo se kao pravi izbor.

Enformu karakteriše tržišna orijentacija, u kojoj poslovi i narudžbine ne dolaze od strane države, preko učešća na konkursima ili ličnih poznanstva, već kroz direktan odnos sa naručiocima. Kako dolazite do novih klijenata?

To ste dobro primjetili. To je pitanje povjerenja. Prije svega radi se o profesionalnom odnosu i tretmanu klijenata, koji postaju svjesni da u nama imaju partnera koji ih prati do kraja i u potpunosti poštuje dogovore i ciljeve koji su pred nama postavljeni. Dok u smislu projektovanja im nudimo više od onoga šta oni očekuju, mada oni često nisu ni svjesni toga (osmeh). To je dodatna vrednost.

Tražimo recept da kvalitetnom arhitekturom, iskrenim pristupom ispunimo očekivanja investitora, a samim tim da se ne odričemo svojih stavova i principa u projektovanju. Uglavnom se cijeni trud, energija i strast koju ulažemo u svaki projekat, a to je jedino moguće ukoliko imamo klijenta koji želi da sarađuje.

Vila Monja, Ljuta, Kotor

Vila Monja, Ljuta, Kotor, Fotografija: Relja Ivanić


Da li je formalno obrazovanje na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ključno uticalo na formiranje ovakvog pristupa ili se takva logika razvila kasnije?

Kao i svaka škola, arhitektonski fakultet jeste samo ulaznica u svijet arhitekture, nakon toga ili ostaneš na zakonima, pravilnicima i formalnostima ili putuješ i istražuješ dalje. Meni se ipak čini da sam arhitekturu otkrio tek nakon fakulteta. Tek sam tada počeo da ulazim u taj predivan svijet. Tokom studija sam, kao i većina studenata, polagao ispite i koristio slobodno vrijeme, ali sam tek nakon fakulteta istinski zavolio arhitekturu.

Energija jednog čoveka je meni i mojoj generaciji prenijela strast i ljubav prema ovoj profesiji. To je bio Ranko Radović, profesor koji je svima nama koji smo bili otvoreni tu strast nesebično davao, a ta neka inercija mene vuče i dan-danas.

Vila Kavač, Kotor, Fotografija: Relja ivanić

Vila Kavač, Kotor, Fotografija: Relja ivanić


Ono što je, takođe, specifično za Enformu jeste da je reč o vrlo mladom projektantskom timu, u kojem skoro pola arhitekata ima ispod 30 godina starosti. Zašto tako mlad tim?

Arhitektura se zasniva na ideji, koja je nukleus svakog projekta. U Enformi sve počinje diskusijom, kao osnovom za pronalaženje rješenja i parametara za razvoj projekta. Ovakav proces najbolje je raditi u mladom timu koji nije opterećen grediteljskim iskustvom, već ideje zasniva na logičkim, intuitivnim rješenjima. Takođe, mladi ljudi su po mom iskustvu mnogo više uključeni i prate dešavanja u arhitekturi, pa tako često analiziramo tuđe projekte koji nemaju nikakve veze sa onim sto se trenutno dešava u studiju.


Nakon dve godine profesionalnog angažmana, sagradili ste Vilu Stoliv, za koju ste potom dobili brojne nagrade. Da li je taj projekat za vas bio određena prekretnica?

Jeste. To je momenat kada su investitori počeli da nas shvataju ozbiljno. Tim projektom smo hteli da uradimo mali eksperiment kao omaž organskoj arhitekturi i dobili smo poverenje od jednog velikog engleskog developer-a. Njihov osnovni zahtjev je bio da napravimo nešto sasvim novo i drugačije. Inicijalna ideja je bila jednostavna i poizilazila je iz samog okruženja i karakterističnih vizura. Ipak, naručioci su na to gledali likovno i bili skeptični, pošto je predstavljala novinu u okruženju. Ona nam je neosporno bila odskočna daska, kako za dobijanje drugih poslova, tako i za prepoznavanje u okviru arhitektonske javnosti.

Kada pogledamo širi okvir u kome Enforma danas radi, da li je moguće govoriti o crnogorskoj arhitektonskoj sceni?

Kod nas se postepeno formira arhitektonska scena mlađih generacija, što smo mogli da primjetimo i na Salonu arhitekture na Cetinju prošle godine. Svakako sve ovo treba da isprati i šira javnost koja mora da se upozna sa naprednim arhitektonskim stvaralaštvom. Za dobru arhitekturu nije dovoljan samo dobar arhitekta, već i povjerenje i sluh investitora da se ide naprijed, ali i da se takva arhitektura podrži od strane medija, javnosti i uticajnih grupa. Šira javnost mora da postaje svjesnija pravih vrijednosti.

Nažalost, da bismo pričali o ozbiljnoj arhitektonskoj sceni, mi bismo trebali da se sastajemo i okupljamo oko istih ideja i stavova i da djelujemo zajednički na okruženje i uslove u kojima funkcioniše arhitektonska praksa u Crnoj Gori.

VIla Stoliv

VIla Stoliv


U tom kontekstu, PortoMontenegro se nametnuo kao paradigmatski primer „dobre arhitekture“ i time ostvario zavidan uticaj na crnogorsku arhitektonsku praksu. Da li imate investitore koji dolaze sa idejom da se tako nešto ponovi?

Dobar dio investitora doživljava da je PortoMontenegro vrhunac arhitektonske prakse i da je to ispravan način. Ovim projektom se jako manipuliše. Ne tako davno smo od investitora, za čija smo dva objekta dobili svjetske nagrade, dobili zahtjev da njegov sledeći projekat liči na PortoMontenegro. Dobro ljudi, pa zašto se onda ne obratite arhitekti koji je radio Porto Montenegro?

Porto Montenegro i jeste u nekom smislu uspešan projekat, ali ne zbog svoje arhitetkure, već zbog lokacije, marine i zbog velikog kapitala koji se tu vrti i to održava i same biznis ideje. Tu se jako malo radi o arhitekturi, više ga doživljavam kao scenografiju koja ima ogroman uticaj. Posledica toga je što jako veliki broj investitora dolazi sa idejom da se tako nešto gradi.

Porto Montenegro hotel u Tivtu

Porto Montenegro hotel u Tivtu


Crna Gora se deklariše kao eko-država. Koliko su eko ideje ili koncept održivog razvoja zapravo primenjeni u praksi?

Mi smo upravo za vilu Stoliv dobili III nagradu u Meksiku u kategoriji održive arhitekture. Pošto radimo u Crnoj Gori, održiv pristup je logičan jer je veliki broj objekata vezan za prirodni ambijent. Na startu nijesam bio ni svjestan toga da je u stvari to naš pristup, ali to je izgleda do etičkog odnosa arhitekte prema građenoj sredini i prema samom okruženju. Po meni pravi zadatak održivosti je prenijeti duh mjesta – energiju lokaliteta na sam objekat ili naselje.

Nažalost jako malo arhitekata razmišlja na ovaj način, o održivosti i ekologiji se uglavno priča, a jako malo radi. Struka je zakazala na višim nivoima, planovi su nam u potpunosti neodrživi, samim tim jedna vila ili zgrada ne može mnogo da doprinese, ali kao što to obično biva prave stvari kreću od pojedinaca.

Gledajući vaše projekte Axe stambene zgrade i Marevita stambenog naselja, uočljiv je progres i ne samo u smislu estetike, koja je prefinjenija, već i u tome šta sve uspevate da uključite u svoje projekte. Na primer, kako uspevate investitoru da objasnite (i prodate) važnost javnog prostora u okviru njegovog vlasništva?

Prije svega trudimo se da mu ukažemo na to šta će tim prostorom da dobije. On će takav projekat lakše prodati, to je činjenica u koju ja iskreno vjerujem, a koja u startu nije prihvatljiva jer broj kvardata i njihova cijena su osnovni faktori tržišta nekretnina. Mnogi projekti u Crnoj Gori su propale investicije upravo iz tog razloga što nemaju društveni aspekat, koji je neophodan i to u svakom domu, a ne samo u kompleksima. Ja hoću da prošetam sa svojim sinom, a gdje da izađem? To je sasvim logičan slijed pitanja koji ja postavim investitoru. O čemu bi ti razmišljao kada kupuješ kuću? Na taj način mu pokazujemo da su to prave vrednosti.

Na primer u kompleksu Acacia Hills u Đenovićima, imamo javni prostor. Tamo nije bila toliko tema arhitektura, već upravo taj socijalni kontekst, gde sam ja želio da se stvori prostor koji će da integriše i socijalizuje korisnike tog naselja, da se svi osjećaju prijatno i otvoreno jedni prema drugima.

U Mareviti se to sve podiže na malo veći nivo. Saradnjom i razumjevanjem investitora uspjeli smo da izmjenimo projektni zadatak kojim su bila predviđena još tri objekta, planiranjem dodatne intimnosti u samom naselju, kao i formiranjem zajedničkog javnog prostora. To je definitivno jedan od najzahtevnijih projekata koje smo do sada imali, kako zbog veličine samog projekta, nagiba terena, ali i zbog uticaja na promjenu stavova investitora.

Villa Stoliv

Villa Stoliv

Stambena zgrada Axe

Stambena zgrada Axe

Marevita Naselje

Marevita Naselje


Bilo je puno kritika u medijima oko Kuće Parus, koja je za lokalnu nestručnu javnost bila kontroverzna i nisu je mogli razumeti. Kako gledate na tu situaciju?

Meni je to bilo jako simpatično. Neke od kolega iz studija su se čak i ljutili na takav stav lokalnog medija. Marginalizovanje savremenog arhitektonskog stvaralaštva od strane javnosti i pojedinih grupa u institucijama, je čist produkt neznanja i neinformisanosti. Meni je to zanimljivo, pogotovo čitajući komentare čitalaca. Jedan od njih je rekao: “Upropastiše čovjeku kuću!” – što se odnosilo na komšijin kvazi-tradicionalni objekat. Iskreno, bilo bi mi čudno da nije tako, što ukazuje da idemo u dobrom smjeru.

Konkursi predstavljaju jedan od sastavnih delova arhitektonske projektantske prakse, posebno u Evropi. Kakav je vaš odnos prema instituciji konkursa u Crnoj Gori?

Vrlo sam skeptičan prema svemu tome. Ja jako volim i uživam da radim konkurse, ali u poslednje vrijeme mislim da bih se odazivao samo na one koji su međunarodog karaktera. U Crnoj Gori su konkursi jako rijetki, diskutabilni su i žiri i odluke. Slična je situacija kao u Srbiji, isti se likovi provlače…

Ono što vjerovatno i većini arhitekata prestavlja otklon prema konkursima, bez obzira koliko oni interesantni bili, jeste što ne postoji nikakva obaveza niti garancija da će konkursno rješenje sjutra biti izvedeno i da se ono radi iz istinske želje da se nađe najbolji pristup, koji će sjutra ugledati svjetlo dana. Plašim se gubljenja vremena.

Kuća Parus

Kuća Parus


Da li pratiš ono čime se bave arhitekte u regionu i da li smatraš da se nazire stvaranje nekakve balkanske arhitektonske scene ili je to ipak i još uvek samo utopija?

Trudim se da budem maksimalno informisan kada je u pitanju arhitektonska praksa u regionu. Susrećemo se sa sličnim ograničenjima i zahtjevima i jako mi je blisko takvo poimanje arhitekture. Slovenija i Hrvatska imaju izrazito jaku scenu mlađih generacija, za šta su se sami izborili, volio bih da se ta iskustva prenesu i na nas.

Ako pričamo o balkanskoj sceni, smatram da se ona trenutno oslanja samo na pojedine adrese iz okolnih zemalja. Srbija i Crna Gora nemaju formiranu scenu za koju što prije treba da se izbore, jer postoji niz kvalitetnih studija koji mogu da čine osnovnu strukturu.

Kako vidiš dalji razvoj arhitektonske scene u Crnoj Gori i koja je vaša uloga u njoj?

Neminovno je da će u skorije vrijeme doći do pokretanja i da ćemo konačno morati razgovarati na tu temu. Nama je poslednjih godina pružena velika šansa, dolaskom stranih investicija, da radimo i da se dokažemo, tako da se tek sada na površini uočavaju arhitektonse kancelarije i pojedinci koji drže do svog progresivnog stava. Sigurno je da će Enforma biti jedan od inicijatora da crnogorska arhitektonska scena zaživi.

Kompleks na Luštici

Kompleks na Luštici


Razgovarao u Kotoru, septembra 2014. godine: Relja Ivanić



Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (0)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja