Razgovor sa grupom Modelart arhitekti

Sa mladim arhitektima Dejanom Mitovim i Jelenom Čobanović iz novosadskog studija Modelart arhitekti, koji vode zajedno sa Krstom Radovanovićem, razgovarali smo o odnosu prema struci, timskom radu i specijalizaciji, te načinu ulaska mladih arhitekata u praksu.

Modelart je vrlo mlada ekipa koja ostavlja utisak da odavno zna šta radi.

[Dejan] Stalno se vraćamo i preispitujemo da li je to što radimo u pravcu kome mi hoćemo da idemo, ili nas vuče negde drugde. I ako si napravio grešku u nekom trenutku – to je u redu, to je normalno. Treba shvatiti šta je to što ti donosi mnogo (u bilo kom smislu, ne samo materijalnom), a šta je gubljenje vremena. I onda možda zato deluje da znamo šta radimo.

Svako od vas pritom ima različito usmerenje u okviru arhitekture, u ličnom odnosu prema struci.

[Dejan] Specijalizacija u radu treba da postoji. Šta god da radiš, imaš neko usmerenje, a što pre to shvatiš, bićeš bolji stručnjak. Ne treba otići u neku drugu krajnost i biti suviše usko specijalizovan, ali biti specijalizovan za nešto je sasvim normalna stvar.

[Jelena] Sve nas zanima sve što svako od nas radi, na neki način smo zato i zajedno. Ali Krsto, na primer, je kao sunđer. On sve upija. On je naša pokretna enciklopedija, detaljista. Jako je značajno imati takvu osobu u ekipi, jer on teorijski zna da potkrepi sve što radimo. Dejan se specijalizovao za drvo, a posle je i upisao master studije na Šumarskom fakultetu. Tako da je Dejan usmeren na bavljenje drvetom u arhitekturi, ali i tehničkim aspektima uopšte, koje jako dobro poznaje. A mene interesuje dizajn enterijera i mahom manje forme.

Modelart
ma - tarkett academy

Modelart – Dejan Mitov, Jelena Čobanović, Krsto Radovanović


1. klupa1000cm - mikser2011
Klupa1000cm, Mikser festival, Beograd, 2011. godine. Foto: MA

Klupa1000cm, Mikser festival, Beograd, 2011. godine. Foto: MA

Puno ste radili sa drvetom i kao grupa. Odakle potiče to zanimanje za drvo?

[Jelena] Drvo je prilagodljivo, i zanimljivo je raditi s njim. U početku je bilo i najlakše napraviti nešto od drveta, jer smo znali kako da ga obrađujemo, uklapalo se u ideje koje smo hteli da realizujemo, bilo je praktično.

[Dejan] Kod malih stvari lako je za obradu. Drvo samo po sebi je dovoljno. Ono je jedini materijal koji može istovremeno da zadovolji konstruktivne, estetske, funkcionalne, kao i neke sociološke momente. Kada su u pitanju male stvari, klupe, paviljoni i drugi slični projekti, drvo nam je najviše odgovaralo. S druge strane, za razliku od npr. kamena kojim se zida, drvo se projektuje. Svaki detalj se mora unapred isplanirati. Samim tim što si primenio dve različite vrste drveta, ili dva različita poprečna preseka, ili ga različito ofarbao – uvek imaš različitu situaciju. U tom smislu daje jako puno slobode, jer nikada ne radiš isti projekat dva puta, čak i kada hoćeš da ga ponoviš. Mi sebe opterećujemo time da svaki projekat radimo od početka i da stalno krećemo od istraživanja i završimo sa projektom.

Mislim da u suprotnom ne biste mogli napredovati.

[Dejan] Mene to ne bi činilo zadovoljnim. Nekada u arhitekturi koristiš neke logike koje si ranije ustanovio, ali nikada na kraju ne dobiješ istu stvar. U tom smislu, u arhitekturi ne može biti serijske proizvodnje.


Origami in architecture

Origami in architecture, serija maketa. Izložba „Modeling Museums“, Budimpešta, 2010.
Foto: MA

Izvorno ste se kao grupa zapravo bavili maketama, nisu li vas one inspirisale da se bavite drvetom?

[Dejan] Makete su u nekom trenutku bile hobi, ali nije iz njih poteklo zanimanje za obradu drveta. Naučili smo da maketa i pored savremene kompjuterske tehnologije može puno da nam znači u projektovanju, i sa druge strane puno znači investitoru kome objašnjavaš šta hoćeš da postigneš. Tako da su nama u jednom trenutku makete bile hobi, u drugom posao koji smo koristili za sticanje klijenata i za upoznavanje, a onda su postale deo našeg procesa projektovanja.

[Dejan] Nama su makete donele još nešto – izradi makete smo pristupali, barem tada kada je to bio hobi, kao jednom pravom malom projektu sa idejom, zadatkom, rokovima, klijentom. Onda smo to preneli u naše projekte prostornih instalacija i mobilijara, odnosno imali smo taj proces koji uključuje istraživanje, razvijanje koncepta, projektovanje, ali i onaj najbitniji deo za nas – finalizaciju.

Stalno trpimo kritike, stalno slušamo od svojih kolega da moraš biti originalan, moraš biti inovativan, a Mies kaže da ne treba biti originalan, treba biti dobar – time smo se mi malo više bavili. Bićeš originalan posle nekog dužeg perioda, ali ako budeš dobar i svakom projektu pristupaš pošteno i težiš da se realizuje, to jako puno znači.

[Jelena] Bićeš originalan samim tim što uzmeš stvari koje postoje, pa od njih napraviš neku novu kombinaciju.


I time što pristupiš svakom projektu na način koji je primeren baš njemu. Vremenom će iz toga proizaći originalnost koja nije unapred postavljena kao nekakav manir, nego je rezultat takvog pristupa.

[Dejan] Ako si pošteno postavio stvari – ne da bi samo zadovoljio svoj ego, već sa svešću da je to što si projektovao i uradio namenjeno nekome. A ako rezultat bude identičan nečemu što je prethodno već urađeno, to je samo pokazatelj da se radi o nečem dobrom, da je u pitanju zdrav razum.

Platforma Wonderland je izdala jednu publikaciju koja puno govori o mladim arhitektama – kada izađeš sa fakulteta gde ideš, čime se baviš, kako radiš, šta stvaraš, zatim pokriva pitanja originalnosti, autorskih prava… Radili su istraživanja u biroima koje su pokrenuli mladi arhitekti, kao što smo mi, gde su ispitali kakav je sastav ljudi koji su osnovali biroe, gde i kako su se učili poslu, kako su došli do znanja koje sada primenjuju. Najveći broj njih je znanje primenio kroz rad, odnosno know-how, što mi vrlo često koristimo. Na klupama koje smo radili, taj čitav proces od ideje do realizacije koji smo prošli nas je jako puno naučio.

Reciklažno igralište, prostorna instalacija/mobilijar. ArtEco market, Novi Sad, 2011. Foto: MA

Reciklažno igralište, prostorna instalacija/mobilijar. ArtEco market, Novi Sad, 2011. Foto: MA


Vi ste zapravo preskočili šegrt-fazu, što je dosta neobično u arhitekturi, iako je primenljivo u nekim drugim oblastima. U principu kao mlad arhitekta imaš mentora, majstora koga pratiš, od koga učiš, da bi posle nešto samostalno radio. Ako preskočiš tu fazu, kasnije verovatno počneš da osetiš nedostatke takvog pristupa. S druge strane, to drastično ubrzava stvari i zapravo te tera da mnogo brže učiš, da se snalaziš, te brže napreduješ.

[Jelena] To što ne znaš šta ćeš sa sobom i sve moraš da učiš sam ima svoje mane, ali mu je velika prednost to što onda zaista naučiš ozbiljno, iako možda na teži način. Kao nečiji saradnik bi radio samo na konkretnim zadatacima i ne bi sagledao čitav proces. Iako više toga osetiš na svojoj koži, ako se odvažiš da kreneš sam ipak više naučiš o svemu, a posebno o poslovanju, i sazriš mnogo brže.

re:packing

re:packing, tribina od drvenih paleta i zeleni zid od plastičnih gajbi, u okviru kampanje „Oplaneti se! Recikliraj“, BCIF. Vranje, dvorište OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“, 2012. god. Foto: Jovan Kocevski


Kada jednom prođeš samostalan rad, makar na jednom projektu, a vi ste toga prošli dosta, mislim da tu posle nema nazad.

[Jelena] Nismo se ni mi odmah na početku našli i rekli – hajde da pravimo biro. Naravno da nije tako bilo, ali naš stav je bio: nemamo šta da izgubimo. Možemo da probamo da stvaramo nešto sami, a uvek postoji opcija da radimo za nekoga. Mi nemamo nekog svog, ko će nas posavetovati ako nešto krene po zlu. U tom smislu smo sami. Ali znamo da hoćemo nešto da napravimo, da probamo… jer ako ne probamo, nećemo ni znati da li možemo.

[Dejan] Nismo mi generalno sami. Imamo puno saradnika, partnera… Ali sami smo u smislu odlučivanja. Kada zapne – moraš sam da odlučiš.

Donošenje odluka je ključna stvar, to je sposobnost koja će te izdvojiti od drugih, ma koliko dobri stručnjaci bili.

[Dejan] Ono što kreativne ljude razlikuje od talentovanih je sposobnost povezivanja. Moraš znati da istovremeno sagledaš više aspekata i doneseš pravu odluku koja će pomiriti te aspekte. Ja smatram da smo mi kreativan tim, a mislim da ta kreativnost proizilazi upravo iz sposobnosti odlučivanja, završavanja stvari. Ono što smo započeli mi smo pretvorili u fizičku strukturu, dok je većina stvari koje su započele naše kolege ostala virtuelna. To je jako velika razlika. Konfučije kaže: “ono što sam čuo – ne sećam ga se; ono što sam video – zapamtio sam; ono što sam uradio – razumeo sam.” Mi smo radili da bismo razumeli.

[Jelena] Radili smo po osećaju. Da li se to zaista tako radi u praksi ili ne, mi ne znamo jer nemamo to iskustvo, ali do sada smo radili iskreno sve i nismo imali problema.

[Dejan] Pre dvesto godina, na primer, učio bih od nekog svog profesora, pošto je tehnika bila gotovo ista vekovima. Danas, srednja generacija arhitekata završila je studije u vreme kada nije bilo računara, a mali je broj ljudi koji su hteli da taj informatički napredak primene i da uče. Taj neko ti sada objašnjava puno toga, a ti zapravo njega moraš edukovati. U tom smislu mi smo generacija koju su zahvatile jako velike promene u načinu poslovanja, razmišljanja i korišćenju tehnologije.

Knauf haus

Knauf haus, konkursni projekat izložbenog paviljona kompanije Knauf. Nagrada: priznanje. 2013.


Osim što ste već izveli više svojih projekata, učestvovali ste na više arhitektonskih konkursa kao studenti. Da li ih i sada radite, i planirate da nastavite i u tom smeru u budućnosti?

[Dejan] Mislim da konkurse treba raditi, ali i da na njima treba imati jako dobru strategiju. Mi smo imali dobru priliku, radili smo konkurs koji je raspisao Tarkett iz Bačke Palanke, osvojili ga i sada radimo izvođenje. To je jedan od retkih slučajeva da pobediš na konkursu i da se to kasnije zaista realizuje. Ali nam nije smisao postojanja samo rad na konkursima.

[Jelena] Volimo da radimo konkurse, na njima pustimo mašti na volju. Trudimo se da ih radimo što više, kada za to imamo vremena. Pitanje je šta će od toga biti na kraju, da li će se isplatiti ili ne… Ali dobro je i da se uporediš s vremena na vreme sa drugima.

[Dejan] Radiš svaki put jako puno, pristupaš projektu onako kako misliš da je najbolje i nekada ćeš pogoditi. Previše kalkulacije – ne; previše naivnosti – ne; ali jako puno rada, poštenog rada, zdravog postavljanja stvari…

Radite puno vrlo različitih stvari i interesantno je sa strane pratiti Modelart koji se bavi arhitekturom u drvetu, onda Modelart koji učestvuje na arhitektonskim konkursima (pre svega u domenu urbanizma i urbanog dizajna), pa Modelart koji je pokrenuo časopis, koji organizuje studentski kongres… To su vrlo raznovrsni aspekti naše struke. Šta vas pokreće da radite tako široko?

[Dejan] Što se tiče časopisa i kongresa, to je pre svega naš stav da smo od svog fakulteta nešto dobili i osećamo potrebu da mu nešto vratimo, a sa druge strane da pokažemo energiju i volju da na svim nivoima treba vršiti promene. Časopis nije izlazio već više od godinu dana, niti verujem da će u nekom trenutku nastaviti, jer smo mu pristupili sa idejom da on samo nešto pokrene i onako, u naletu energije, da povede mlađe kolege. Zapravo on nije naš, već treba da ostane na fakultetu, a mi smo samo tu da damo volju, pa da se održi. Međutim, to nije ispalo tako – možda zbog nas, možda zbog sredine, možda zbog drugih, ne znam…

[Jelena] Na neki način opet, krenuli smo sa klupama, maketama i svim stvarima o kojima smo pričali, to je ostajalo uz nas i nekako se dešavalo da spontano radimo tako. Kada probaš sve i vidiš, naćićeš u nekom momentu ono što te stvarno zanima.

Maketa sa konkursa za skver Mire Trailović / Foto: Relja Ivanić

Maketa sa konkursa za skver Mire Trailović, 2013. / Foto: Relja Ivanić

Architectural Approach - glasnik nove arhitekture

Architectural Approach – glasnik nove arhitekture


Taj pristup vas je i doveo do toga da svako od vas shvati šta ga lično zanima. Šta to onda znači za grupu?

[Jelena] Svako od nas je imao priliku da proba sve i da vidi gde sebe nalazi, a gde se nas troje preklapamo i radimo zajedno. Iz svega toga su proizašli putevi kojima želimo da idemo dalje.

[Dejan] Tako smo naučili i da poštujemo i vrednujemo ne samo naš rad unutar grupe, nego i rad ljudi sa kojima sarađujemo.

Šta to znači za tim? Imate li neku sliku, makar nejasnu, šta će vaš tim biti za nekoliko godina?

[Dejan] Trenutno radimo na tome kako da ono što je Apple napravio u IT industriji prenesemo u arhitekturu – jedan ponuđeni model telefona (ili nekog drugog uređaja), za razliku od prevelikog izbora koji je do tada postojao. Mislim da smo došli u tu situaciju da u arhitekturi imamo jako puno izbora, a da taj izbor sa druge strane stvara jako lošu arhitekturu. Radimo na tome da tu njihovu logiku pretvorimo u dobru arhitekturu.

Apple ti je, na primer, u okviru tog jednog dostupnog modela telefona, dao mogućnost izbora kroz aplikacije, i sada je pitanje šta su te aplikacije u svetu arhitekture koje bi omogućile prilagođavanje prostora sebi.

ModelArt u razgovoru sa SuperProstor-om / Foto: Relja Ivanić

ModelArt u razgovoru sa SuperProstor-om / Foto: Relja Ivanić


Razgovarali u Beogradu, oktobra 2013: Kosta Mijić, Relja Ivanić, Nebojša Antešević


Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (0)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja