Arhitektura kao porodična profesija

Sa niškim arhitektima Sašom (1961) i Andrejom (1988) Buđevcem, kao predstavnicima druge i treće generacije uspešnih arhitekata u porodici, razgovarali smo o arhitekturi kao porodičnoj profesiji, izazovima timskog rada u okviru porodice, odnosu generacija sa različitim pogledima na svet i načinu ulaska u praksu.

Dugogodišnji ste aktivni učesnici na niškoj arhitektonskoj sceni. Koja su glavna obeležja promena u lokalnoj arhitektonskoj praksi nastalih od trenutka kada ste započeli da se bavite ovom strukom?

Saša: Kada sam ja završio arhitekturu i vratio se u Niš, na birou za zapošljavanje je bilo naš četvoro i ja sam dobio posao u roku od deset dana. Sada godišnje samo sa niškog arhitektonskog fakulteta diplomira barem pedeset ljudi, i to u trenuku kada je jako malo investicija, kada se malo gradi.

U tom smislu delimo sudbinu čitave planete, osim što je kad ideš prema provinciji ta teza još zaoštrenija. Pre je tržište bilo uređeno, glavni investitor je bila država i bilo je dovoljno investicija, a oni koji su gradili imali su ozbiljne grupe za vođenje tih investicija. To su bili inženjeri, ljudi od iskustva, koji su znali kako se radi projektni zadatak.

Koji su glavni izazovi bavljenjem arhitektonskom strukom danas i ovde?

Saša: Da bi bio uspešan arhitekta, moraš da imaš tri zanata. Najmanje bitan je ovaj zanat koji donosiš sa fakulteta, odnoso onaj projektantski i arhitektonski. Zašto? Jer ako imaš samo njega, nikad nećeš biti dobar arhitekta. Moraš da imaš još dva zanata. Prvi je u marketingu – da dođeš do posla i da imaš jedan auto-marketinški pristup tržištu za sebe kao proizvod, kao arhitektu, kao brend koji prodaješ. Treći zanat je kako da naplatiš taj svoj posao. Spajanje i vešto savladavanje sva ta tri zanata zapravo je najveći izazov.

Andreja: Nadovezao bih se na Sašin odgovor. Za kvalitetne realizacije treba ti i takva klijentela. U suštini klijent od nas dobije onakav projekat kakav zaslužuje. Naša sredina je konzervativna i najlakše je zadovoljiti očekivanja klijenta, jer svi očekuju više manje isto, a pritom nisu svesni koliko mnogo mogu da dobiju od nas. Uglavnom su svi usmereni na svoje iskustvo, tj. ono što su imali priliku da vide. Banalno rečeno, svi bi da imaju kuću kao komšijinu, samo veću i skuplju – a ovde je nije lako pronaći inspirativan komšiluk.

Moja težnja je da, kada za to ima prostora, klijenta edukujem i pružim mu uvid u ono što on ne zna, a može da dobije od nas. Na neki način otvaranje očiju kroz prezentovanje svežih i često radikalnih ideja. Nekad se te ideje usade klijentu, a nekad je to prosto nemoguće. Na nama je da probamo da klijenta usmerimo u nešto što nije svakodnevno i očekivano, a da pritom on sam bude srećan onim što je dobio od nas, jer na kraju mi sve to radimo za njega, a ne za nas same.

Saša Buđevac
Saša i Andreja Buđevac

Saša i Andreja Buđevac


Saša, Vi ste 15 godina sarađivali sa svojim ocem Aleksandrom, koji je takođe bio uspešan arhitekta. Andreja, ti se danas susrećeš sa sličnom situacijom. Kako se odnosite prema ovom nasleđu i liku oca kao profesionalnog autoriteta?

Saša: Moj položaj je dvojak i potpuno različit od Andrejinog sada. Osnivač dinastije, moj otac, Aleksandar Buđevac, koji sada uživa u zasluženoj penziji, bio je veoma plodan i nagrađivan arhitekta, poznat u širem profesionalnom prostoru. Mene je otac prvo pustio da radim u malom birou. Tamo sam radio šest godina i uopšte nije hteo da me dovodi u veliki biro, jer nije znao s kim ima posla i imao je strah da ga ne izbrukam. Zaista, to je tako bilo. On je bio vodeći projektant, šef grupe i direktor firme Nišprojekt u vremenu kada sam ja studirao i kada sam počinjao da radim. Tek posle šest godina rada, kad se videlo da je od mene moglo nešto da bude, preuzeli su me u Nišprojekt. To je bio najveći biro južno od Beograda i najveća investitorska kuća u isto to vreme, gde je radilo dvadesetak arhitekata.

Mi smo radili poslovne centre i stanogradnju i tu nisi imao neku veliku slobodu u kreaciji. Ponedeljkom smo imali kolegijume kada svi projektanti iznose na sto projekat na kome se radi i svi diskutujemo o projektu. Ja sam pokušavao više puta, pogotovo na početku, da nametnem svoju viziju koja se malo kosila sa politikom i stavovima firme, i otac me je tu sekao pred svima bez pardona, sa jednom rečenicom na kraju koju nikada neću da zaboravim – da tako mogu da radim kad budem napravio sopstveni biro, a da ću do tada morati da radim onako kako mi se kaže.

Andreja: Jako je teško osloboditi se onoga što vučeš iz prošlosti. Deda je bio zvezda svog vremena, a Saša je jako plodan arhitekta i ljudi ga prepoznaju po određenoj estetici, kad dođu kod njega očekuju da vide nešto nalik onome što je već uradio. Ovo predstavlja problem jer te usmerava u ponavljanje nečega što si kao stvaralac prevazišao.

Ja kao neko ko je tek pre par godina izašao sa fakulteta negujem dosta drugačiju estetiku od Saše, pa sam imao veliki strah da li ću uspeti da se ostvarim kao autor. Saša ima razumevanje i daje mi veliku kreativnu slobodu, gde naravno dosta projekata radimo timski i s obzirom na moje neiskustvo, često je tu da mi pomogne u realizaciji nečega što je samo slika u mojoj glavi. Srećom, uspevam da pokrijem neku ciljnu grupu koja ne dolazi do Saše. Nas dvojca pokrivamo različite generacije, njegova klijentela je najčešće starija od 35 godina, ostvareni profesionalci iz njegovih socijalnih krugova, dok ja pokrivam ljude koji su generacijski meni bliži. Mislim da nam je to velika prednost.

PC Gorča, 1997. (Aleksandar Buđevac, Saša Buđevac)

PC Gorča, 1997. (Aleksandar Buđevac, Saša Buđevac)

KUB kuća, 2003.

KUB kuća, 2003.

Kay house, 2012.

Kay house, 2012.


Prvi projekat velike razmere na kome ste sarađivali bio je pozivni konkurs za Kongresni centar u Nišu (rekonstrukcija Doma vojske) na kom ste osvojili prvu nagradu. Međutim, Arhitektura Buđevac je projektantski studio koji se prepoznaje prvenstveno po realizacijama. Gledano iz ove dve perspektive, kakav je vaš stav prema instituciji konkursa u Srbiji?

Saša: Ja sam, inače, protiv konkursa. Za mene je konkurs oduvek bio gubljenje vremena. Nisam protiv same institucije konkursa, ali za moju praksu rad na konkursima je gubljenje vremena. Radimo konkurs samo u tri slučaja: ukoliko sam pozvan, kao u slučaju konkursa za Dom vojske, ako me tema konkursa ponese ili ako trenutno nemamo posla, što se srećom veoma retko dešava. Zaključak je da zaista retko radimo konkurse, a inače je jako malo onih koji nisu kompromitovani i koji dospeju do realizacije.

Andreja: Ja ipak mislim da su konkursi neophodni. Institucija konkursa je jako važna, s obzirom da daje selekciju projekata koji su izvan svakodneve rutine. Na konkursima je moguće videti i arhitektonske ekscese, bez kojih struka ne može. Dom vojske nam je doneo veliku profesionalnu satisfakciju, uradili smo rešenje kojim smo zadovoljni, a pritom smo dobili jako vrednu medijsku pažnju. Na žalost, teško je udaljiti se od svakodnevnih poslova od kojih živite kako bi se bavili nečim što najčešće završi samo na nekom plakatu, izložbi ili, u najgorem slučaju, u fioci.

Dom vojske, pozivni konkurs, prvonagrađeni rad, 2012.

Dom vojske, pozivni konkurs, prvonagrađeni rad, 2012.

Dom vojske, pozivni konkurs, prvonagrađeni rad, 2012.

Dom vojske, pozivni konkurs, prvonagrađeni rad, 2012.


Već na prvi pogled može se uočiti da ste vas dvojica, između ostalog, vrsni enterijeristi. No, pristup i estetika su vam više nego drugačiji. Kako se ova različitost odražava na vašu saradnju?

Saša: Kako ja to vidim, sasvim je logično da on potpuno suprotno misli od mene, jer je tolika razlika u godinama i iskustvu da je potrebno da on misli suprotno. Da misli isto kao ja, to nikako ne bi bilo dobro. To je metodološki neispravno. Ja se trudim da ne udavim previše njegov entuzijazam, a da pritom on shvata šta je realno moguće u struci. Trudim se da mu skratim vreme, da ne luta u krug, da ne lupa previše često glavom u zid. S druge strane, sveže razmišljanje van mojih ustaljenih okvira je dragoceno. U birou je još dvoje fantastičnih mladih arhitekata: Miljana Ignjatović, koja sa mnom deli dobro i zlo već deset godina, a od skoro je tu i Dušan Kocić. Miljana ima puno zasluga u našoj produkciji. Tim je važan. Sam ništa ne bih uradio.

Andreja: Diskutujemo o svakom projektu i rešenju. Naša mišljenja i stavovi su neretko dijametralno suprotni, što nekad dovodi i do sukoba. U arhitekturi nema jednog ispravnog, postoji više načina da se reši isti problem, i na meni je odgovornost da prepoznam šta da prihvatim od sugestija, a da pritom sačuvam svoj identitet. Nekad prosto napravim neku odluku sa kojom se Saša ne slaže, sa rizikom da napravim grešku, ili da pak napravim nešto neočekivano dobro i zanimljivo.

Saša: Dobro je što on ima veliku strast za ovo čime se bavi, to je prva i osnovna stvar. Druga stvar, koju nisam očekivao uopšte, je da je on već u prvoj godini bavljenja strukom započeo da formira sopstvenu klijentelu, što mi nije u najluđim snovima nije palo na pamet da je uopšte moguće. To su dva kvaliteta koje je on doneo, sigurno. Treća stvar je to što je doneo novu estetiku, koja je meni… ne da je van mog senzibiliteta, ali imam problem da je sa dovoljno energije promovišem u ovoj sredini.

Kako vas dvojca sada balansirate između toga što mi, mlađe generacije, vidimo samo jedan stil i jedan pristup?

Andreja: Što više radimo, to se manje sukobljavamo. Mislim da sam dosta krući u pristupu od Saše koje navikao da godinama zadovoljava različite zahteve. Meni je to jasno. Ja imam neke ideje zasnovane na fetišima koje smo na fakultetu gradili i koje su nam usađene u svest, a koje su daleko od realnosti. Teško je naći granicu između doslednosti i tvrdoglavnosti, posebno kad se radi timski i sa klijentom koji ima sopstvene ideje I očekivanja.

Saša: Imate kao generacija samo jednu stilsku grupu i jednu estetiku u čijim okvima promišljate stvari. To nije sasvim savremeni pristup. Ima mnogo različitih tendencija koje paralelno postoje trenutno u svetu, a vi ste suzili to na jedan tvrd, minimalistički okvir, koji je dosta kruto omeđen. Vi ste učeni da je samo to pravo i da samo tako treba misliti i raditi. Uvek je bolje razmišljati van strogih okvira, šire… Na meni je da mu pomognem da ne luta previše i da kritički gleda na takav estetski stav, da vidi da postoje i druge vrednosti.

Da li uspevate da odvojite privatni od profesionalnog života?

Saša: Da bi čovek u bilo kojoj struci napravio uspeh koji je natprosečan, on mora da bude totalno posvećen. Ovo je pogotovo izraženo u strukama koje imaju ambiciju da budu umetnost. Moraš da 24 sata dnevno živiš kao arhitekta da bi bio uspešan arhitekta. Nema odvajanja privatnog o profesionalnog života.

Andreja: Saša je više-manje odgovorio pitanje za obojicu. Verujem da je za bavljenje bilo kojim poslom neophodna potpuna opsednutost. Ja za radnim stolom u svom stanu imam set olovki i blok gde skoro svakodnevno rešavam probleme koje nisam uspeo na poslu ili pripremam materijal za novi radni dan. Volim da vikendom odem sam ujutru na kafu i bavim se nekim od poslova koji su mi najinspirativniji, onako za svoju dušu. Naravno, pokušavam da se povremeno udaljim od posla i to najčešće činim u teretani, isto kao i Saša svojim svakodnevnim trčanjem. Neophodan je povremeni otklon od posla za zdravu kreativnu misao. Čini mi se inače da mi kao arhitekti imamo potpuno drugačiju percepciju stvarnosti i stvari oko sebe, i ljudi to primećuju, čak i kada o tome ne pričate.

YU banka, enterijer, 2000.

YU banka, enterijer, 2000.

Enterijer porodične kuće, 2010.

Enterijer porodične kuće, 2010.

B, enterijer, 2012.

B, enterijer, 2012.


Saša, Vi sebe često nazivate arhitektom opšte prakse. Šta podrazumevate pod time?

Saša: Sebe sam, pre svega, uvek smatrao za zanatliju. To bi značilo da moram da odgovorim bilo kojem profesionalnom izazovu. Izraz opšte prakse čak i nije toliko metafora, koliko sam to počeo da ga primenjujem zbog svog druženja sa lekarima – supruga je hirurg pa non-stop živimo i u medicini. Pojam arhitekte opšte prakse podrazumeva da sebe smatram profesionalcem koji može da se odazove bilo kojem izazovu struke. U životu sam se bavio i bavim se grafičkim dizajnom, industrijskim dizajnom, a kad je arhitektura u pitanju, bez obzira koji program ti dođe pod ruke ti moraš da znaš da ga savladaš, bilo da je to kongresni centar, ili farma svinja, da li je šoping mol, ili vila… Naša sredina, generalno, ne dozvoljava specijalizaciju. Ja nisam izuzetak u tome, samo delim zajedničku sudbinu sa kolegama. Vreme u kom smo radili je sve nas u struci primoralo na takav način mišljenja.

Vi ste započinjali svoju praksu u uslovima koji su bili radikalno drugačiji od današnjih. Internet i druga sredstva komunikacije jednostavno nisu bili dostupni u meri u kojoj danas jesu. Kako ste uspevali da održite korak sa savremenim tokovima?

Saša: Da, zemlja je tada bila u izolaciji od ostatka sveta. Kada sam počinjao, najmlađi dostupan arhitektonski časopis bio je star već pet godina. Prvih desetak godina, možda i duže, stvarao sam karijeru direktno iz glave. To i nije neki problem ako ste vaspitavani da je originalnost najvažnija stvar, a i tako je mnogo zabavnije. Ponosio sam se što radim bez prepoznatljivog uzora.

Kapela na Bubnju, 2003.

Kapela na Bubnju, 2003.

Kapela na Bubnju, 2003.

Kapela na Bubnju, 2003.


Andreja, već smo prikazali ovde projekat tvog stana, prvi koji si izveo. Sa kojom idejom si započinjao rad na njemu i u kojoj meri si uspeo da je realizuješ u stvarnosti?

Andreja: Završio sam srednju školu nadomak Njujorka, a nakon studija imao sam priliku da živim u samom gradu skoro pola godine. Ti uticaji definitivno mogu da se vide u ovom enterijeru. Oduvek sam voleo jasne prostore, čistog izraza, ali bogate u teksturi. Model Njujorškog lofta mi je bio na pameti dok sam radio na njemu, u pogledu otvorenosti plana, ali i u odnosu tekstura, materijala i elemenata.

Često mi ljudi kažu: videli smo onaj enterijer što ste radili u inostranstvu, svaka čast, prosto ljudi teško prihvataju da takav ambijent može da postoji i ovde. Pored ostvarenja nekih svojih ideja kroz ovaj prostor, hteo sam da otvorim klijentima uvid u nešto drugačije, doživljavam svoj stan kao svojevrsni showroom.

Za razliku od Saše, preskočio si fazu pripravničkog rada i šegrtovanja, te si direktno iz škole ušao u praksu kao autor. Kako se, s obzirom na veoma malo iskustva, nosiš sa time?

Andreja: Pred kraj fakulteta sam imao osećaj da posedujem svoj identitet kao arhitekta, u smislu da znam šta želim, koja je moja ideologija i ka čemu stremim. A onda, kada sam došao u praksu, imao sam jako veliki problem i veliku krizu identiteta. Shvatio sam da svet ne funkcioniše kao što smo naučeni, samo sam imao privid da znam šta i kako treba. Mislim da sam sada, nakon dve godine rada i desetak projekata, tek zagrebao u svoje stvaralaštvo, koje će tek da se razvija. Nedostatak mog praktičnog iskustva nadoknađuje se timskim radom sa Sašom i Miljanom. Timski rad i dobar ambijent u ofisu presudni su za kvalitetnu produkciju.

Gray Scale apartman, enterijer, 2012.

Gray Scale apartman, enterijer, 2012.

Gray Scale apartman, enterijer, 2012.

Gray Scale apartman, enterijer, 2012.


Razgovarao u Nišu, novembra 2013: Dragan Marković




Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (0)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja