Od žlice do grada i nazad – razgovor sa Aljošom Deklevom

Sa slovenačkim arhitektom Aljošom Deklevom (Dekleva Gregorič arhitekti) razgovarali smo tokom Beogradske nedelje dizajna o značaju pogleda sa strane na sopstveni kontekst i pokušali da dokučimo šta je to slovenačko u njihovoj arhitekturi.

Jedan ste od osnivača Trajekta. Šta ste očekivali kada ste ga stvarali i kakav trag je ostavio proteklih godina?

Trajekt je napravljen kad smo se Tina (Gregorič) i ja vratili iz Londona, kad smo bili puni energije i hteli nešto da napravimo. Situacija u Sloveniji je bila takva da je postojala samo jedna stručna revija, Arhitektov bilten, koji izlazi odavno i koji se vremenom razvijao; svaka generacija je nešto donela u njega, ali problem je što nije bilo nikakve diskusije – preko slika i teksta ništa nije interaktivno.

Mi smo za naš master rad na AA napravili vrlo interaktivni projekat zasnovan na internetu kao alatu koji može napraviti neku socijalnu situaciju. Na osnovu tog iskustva smo hteli da u Sloveniji napravimo neku platformu na kojoj može da se diskutuje, i odlučili se da za to uzmemo internet kao alat koji nam je na dohvat ruke. Svaki Trajektov članak je u početku bio nekakva provokacija, otvorena tema, na koju su se onda nadovezivale diskusije. To je bilo vrlo interesantno, i trajalo je tako nekoliko godina. Sada je Trajekt već malo odrastao i u skladu sa tim odrastanjem treba da se ponaša. Na primer, uvedeno je da morate biti prijavljeni da biste komentarisali, i to je drastično smanjilo diskusije. Loša strana slobodnih komentara bila je što je svako mogao anonimno da komentariše, što često postane neprihvatljivo kao nivo diskusije, ali mislim da je i dalje bolje imati žestoke debate nego nemati diskusiju. Diskusija treba da bude otvorena.

Fotografija: Relja Ivanić

Aljoša Dekleva u Beogradu na BDW 2013 / foto: Relja Ivanić


Poslednji projekat koji ste radili, Cultural centre of EU space technologies bio je saradnja sa još tri slovenačka biroa (Sadar+Vuga, Bevk Perović, OFIS arhitekti). Kako je ta saradnja funkcionisala i da li se taj projekat, kao rezultat zajedničkog rada nekoliko najznačajnijih slovenačkih timova, može posmatrati kao sublimat onoga što je slovenačka arhitektura danas?

Nisam baš razmišljao o tome kao da je to tipični kontekst slovenačke arhitekture, da se radi udruženo. Ta saradnja bila je stvarno nešto neočekivano. Kad je strukovna i laička javnost u Sloveniji to videla, svi su se prvo pitali kako je to uopšte moguće.

Pogotovo što je rezultat vrlo koherentan i dosledan, kao da je u pitanju jedan rukopis.

Svet se menja – socijalno, ekonomski, i možda dolazimo do vremena u kom se više traži neka vrsta kolektivnosti. Individualnost je prešla neke granice i to se sve odražava na svet danas. Tako da ta činjenica da smo taj projekat uopšte napravili zajedno i da smo imali snage i ambicije da ga sprovedemo od početka do kraja, je jedna vrlo jaka poruka svima koji rade u Sloveniji i Evropi uopšte da to može biti jedan veoma interesantan model, da se u vreme krize, i moralne i ekonomske, stvari rade malo drugačije. To je veoma interesantno.

Iza toga stoji jedan čovek koji nije arhitekt, Dragan Živadinov. On je imao ideju da se napravi objekat posvećen astronautskom pioniru Hermanu Potočniku, tako da je on to sve na neki način iskonstruisao i mislim da je on bio taj prvi koji je rekao – možemo da napravimo konkurs između četiri arhitektonska tima, a možete i da napravite nešto zajedno. A onda je to zajedno bilo takav izazov da smo svi rekli – hajde da ne pravimo konkurs nego da radimo zajedno, pa šta bude. Ono što je proizašlo iz toga je stvarno nešto neverovatno i interesantno i za nas same.

Bili ste kritikovani da, s obzirom da ste studije završili u inostranstvu, nekritički unosite nešto sa strane u slovenačku arhitekturu, da vaša arhitektura na neki način nije autohtona. Sa druge strane, naš utisak je upravo suprotan – da slovenačka arhitektura (za razliku od verovatno svih drugih bivših jugoslovenskih republika) ima jedan kontinuitet, iako se vremenom razvija i menja. Kakav je vaš stav prema tome?

Mislim da je za svakog čoveka, bez obzira da li je arhitekt, umetnik, ekonomista ili nešto drugo, vrlo bitno da vidi svoju vlastitu situaciju, vlastiti kontekst, sa strane. To je nešto što niko ne može u potpunosti razumeti dok ne uradi tako nešto. Ja tada to nisam tako video, mi smo išli u inostranstvo na studije jer smo imali priliku i potrebu da vidimo kako se stvari događaju napolju – uz to, London je fantastičan grad koji pruža brojne mogućnosti koje nemaš kod kuće.

A onda kad se vratiš, vidiš da si uhvatio neku sasvim drugačiju perspektivu u odnosu na sopstveni kontekst. To znači da jednostavno možeš da imaš širi ugao nego neko ko bi sve to vreme ostao na istom mestu. Tako da mi i radimo u tom kontekstu – vrlo smo svesni konteksta Slovenije i slovenačke arhitekture, a pritom razmišljamo i malo šire. Ljudi koji su to kritikovali verovatno nisu imali iskustvo da vide stvari sa strane, a onda je to jedina perspektiva koja postoji.

Cultural centre of EU space technologies / Vitanje, Slovenia, 2012.

Cultural centre of EU space technologies / Vitanje, Slovenia, 2012.

Cultural centre of EU space technologies / Vitanje, Slovenia, 2012.

Cultural centre of EU space technologies / Vitanje, Slovenia, 2012.

XXS house / Ljubljana, Slovenija, 2004.

XXS house / Ljubljana, Slovenija, 2004.


Kad pominjete perspektivu sa strane, imate li bilo kakav uvid u ono što se dešava u arhitekturi u Srbiji?

Ne, na žalost, jednom smo samo bili na izložbi koja je prikazivala srpsku, hrvatsku i slovenačku arhitekturu u Beogradu i to je bio moj jedini utisak. A to nije dovoljno da bih mogao govoriti o srpskoj arhitekturi.

To je otprilike odgovor kakav smo i očekivali i on je vrlo indikativan za nas, jer smatramo da naša arhitektura ne uspeva da ostavi jasan utisak – čini nam se da možemo barem ugrubo definisati kakva je na primer hrvatska arhitektura danas, ili kakva je slovenačka, pa i mađarska, rumunska… ali da sebe ni mi sami ne uspevamo da shvatimo. To i pokušavamo kroz poglede različitih ljudi sa strane da dokučimo.

Aljoša Dekleva na BDW 2013 / foto: Relja Ivanić

Aljoša Dekleva u Beogradu na BDW 2013 / foto: Relja Ivanić


Pre nekoliko godina na Danima Orisa u Zagrebu, svoje projekte koji su jako različitih razmera prikazali ste redosledom od najmanjeg do najvećeg – od kvake do master plana. Šta je ono što je zajedničko u vašem pristupu projektu svaki put?

Poznata rečenica arhitekte Ernesta Nathana Rogersa Od žlice do grada (Dal cucchiaio alla città) odlično opisuje način rada Plečnika i njegovih učenika , i to je taj kontekst i kontinuitet u razmišljanju o slovenačkoj arhitekturi. Za Plečnika, male stvari bile su jednako važne kao velike. Interesantno je da ste to pomenuli, jer sam za Belgrade Design Week napravio jednu inverziju – tada se sve razvijalo, sve je išlo na više i veće, a sada je situacija potpuno drugačija, pa sam projekte poređao od većih ka manjim, tako da dolazimo do nule na kraju, do toga da je nekad možda najbolje rešenje – ne graditi.

Ta ideja o velikom dijapazonu stvari koje arhitekt može da radi, kako u razmeri (scale) tako i u sadržaju (content), govori da arhitekta mora imati jednu širinu iz koje gleda i iz koje reaguje na svet. Ideja o razmeri govori i o tome kako se nekad sve razvijalo – razvoj je uopšte bio ključna reč za svet, a sad se to sve menja. Nije to kriza, već novo stanje koje treba prihvatiti i unutar koga treba naći način da se stvari još dalje razvijaju – u nerazvoju.

Jože Plečnik (1872-1957)

Jože Plečnik (1872-1957)


Razgovarao u Beogradu, juna 2013: Kosta Mijić


Uključi se u diskusiju
Dosadašnji komentari (0)

Ili se uloguj:


*Komentari se pregledaju pre objavljivanja